U razgovoru za Fashionmag42 Žiga Sotlar govori o kreativnom procesu nastanka velikih scenskih spektakala, izazovima rada sa najvećim zvezdama, ali i o trenucima koji su oblikovali njegovu karijeru.
FM42: Jedan si od najtraženijih hip-hop koreografa u regionu. Kako se hip-hop plesna scena u Sloveniji i regionu promenila od početka tvoje karijere do danas?
Ž. S: Pre svega, mislim da je važno napraviti malu razliku. Danas ljudi često sve što vide na sceni nazivaju hip-hopom, ali hip-hop nije samo muzika ili par pokreta. To je cela kultura, sa svojim elementima kao što su DJing, MCing, Breaking/Dance i Graffiti/Writing. A ako pričamo samo o plesu, i on ima svoj rečnik, svoje osnove i svoj osećaj. Postoji ona rečenica: ako ne bounce-uješ ili rock-uješ u ritmu, onda zapravo ne radiš hip-hop.
Ja sam imao sreću da sam u Sloveniji na početku učio prave osnove od Željka Božiča, što mi je kasnije dalo ozbiljan temelj. Ali kada sam počeo da radim veće nastupe, televiziju, regionalne projekte i koncerte, posebno u Srbiji, shvatio sam da ne samo Balkan, nego i svetska scena traži “širi scenski jezik”. To danas najčešće zovemo commercial dance. Tu se mešaju jazz, ballet, hip-hop, popping, locking, house, voguing, waacking, dancehall, afro, formacije, blocking i sve ono što nastup čini vizuelno jačim. Kada 30 plesača diše kao jedno telo, pravi V-formacije, dijagonale i brze geometrijske promene, to više nije samo ples – to je živa scenografija koja podržava izvođača.
Hip-hop će uvek ostati hip-hop, posebno kroz battle scenu i ljude koji ga autentično žive i prenose dalje. Ali show business se promenio. Danas na velikim svetskim scenama retko gledamo samo hiphop – jedan čist stil. Gledamo spoj više plesnih stilova, kamere, svetla, kostima, prostora i energije publike. Zato bih rekao da se scena od mojih početaka do danas nije samo razvila – postala je mnogo kompleksnija, vizuelnija i zahtevnija, jer publika traži sve više i više.
FM42: Radio si sa najvećim muzičkim zvezdama regiona. Šta je najvažnije kada kreiraš koreografiju koja treba da podrži identitet i energiju određenog izvođača?
Ž. S: Kada radiš sa velikim izvođačima, ti nisi samo koreograf. Na neki način si vizuelni psiholog i arhitekta njihovog scenskog identiteta. Najvažnije je da prvo skloniš svoj ego sa strane. Poenta nije da publika kaže: “Vidi se koreograf.” Poenta je da izvođač na sceni izgleda još više kao on sam. Pre nego što napravim prvi pokret, gledam kako ta osoba stoji, kako hoda, kako nosi energiju, kakvu publiku ima, šta pesma traži i šta taj trenutak treba da ispriča.
Nekome treba snaga, nekome elegancija, nekome seksepil, nekome kontrola, nekome vizuelni efekti, a nekome samo jedan jednostavan pokret koji postane prepoznatljiv. Važno je i da koreografija ne ide protiv tela izvođača, posebno ako peva uživo. Ne smeš mu ukrasti dah, glas ili prirodnost.
Zato uvek gledam kada plesači treba da preuzmu spektakl, a kada treba da se povuku i samo naprave okvir za harizmu izvođača. Dobra koreografija ne krade pažnju. Ona podigne izvođača i učini da ceo nastup legne u pravi “pocket”.
FM42: Možeš li da nas provedeš kroz svoj kreativni proces od prve ideje do finalnog scenskog nastupa?
Ž. S: Kod mene proces nikada ne počinje od pokreta. Prvo kreće od izvođača, muzike, reditelja i pitanja: šta ova numera, spot ili nastup treba da prikaže publici? Pesmu preslušam mnogo puta, dok ne osetim gde diše, gde treba da bude mirna, a gde mora da “udari”. Tek tada znam kakav nastup gradim: koji stil, kakva energija, koliko plesača, kakve formacije i koliko veliki pokret treba da bude. Nije isto raditi koreografiju za kameru, televiziju, festival ili arenu.
Posle toga dolazi rad u sali, često danima, gde sa asistentima sklapam najbolju moguću osnovu. Ali prava koreografija nastaje tek kada uđu plesači. Tada pokret postaje matematika: kada nauče koreografiju, gledam kako grupa izgleda iz publike, iz profila, iz ptičje perspektive, u odnosu na izvođača ili kroz kameru. Plesače ne učim samo koracima, nego stavu koji pesma traži i najvažnije “odnos” na bini prema samom izvođaču.
Na kraju sve prilagođavam realnosti scene: svetlu, kostimu, prostoru, kameri i izvođaču. Pokret koji izgleda dobro u sali mora da bude dovoljno velik da ga oseti i poslednji red u areni. Jer publika u areni često ne vidi tvoja stopala – ona oseća tvoju energiju, ili je ne oseća.
FM42: Koji projekat ili nastup smatraš prekretnicom u svojoj karijeri i zbog čega?
Ž. S: Bilo je nekoliko velikih highlightova u mojoj karijeri – od finala Slovenija ima talent, preko toga da sam sa svojom SoFLY ekipom osvojio titulu svetskih prvaka, pa do nastupa na Eurosongu 2013. sa Belorusijom. Ali ako moram da izdvojim jedan projekat koji je za mene bio prava prekretnica u Balkan regionu, onda bih rekao Maya Berović i Štark Arena u Beogradu 2018. godine. Ne samo zbog veličine projekta, nego zbog svega što je taj trenutak predstavljao za mene privatno i profesionalno. To je bio prvi koncert moje prve velike turneje, ogromna scena, ozbiljna produkcija, puno numera, plesači, formacije, 20 hiljada ljudi, pritisak Štark Arene i energija publike – sve je moralo da funkcioniše kao jedan organizam.
U isto vreme, taj period je za mene imao i veoma emotivnu dimenziju, jer sam tokom tog projekta izgubio baku Lidiju Sotlar, sa kojom sam bio najviše povezan. Ona je bila primabalerina i neko ko je duboko oblikovao moj odnos prema sceni. Zbog toga taj nastup za mene nikada nije bio samo posao. Te večeri sam znao da nisam sam na bini.
Taj projekat mi je pokazao da koncert nije samo koreografija. To je odgovornost prema izvođaču, publici, plesačima, muzici, produkciji, organizaciji i trenutku. Mislim da sam posle toga počeo mnogo ozbiljnije da gledam sebe – ne samo kao plesača ili koreografa, nego kao nekoga ko može da nosi veliku scensku sliku i veliki sistem.
Takođe, kako sam kasnije čuo i od mnogo ljudi iz showbusinessa, taj koncert je bio prekretnica i zato što je pokazao industriji u regionu da plesači nisu samo “ukras na bini”, već ravnopravan stub celog šou programa i artista. Nakon toga su se saradnje sa najvećim imenima regionalne scene otvorile mnogo prirodnije – od turneje Nataše Bekvalac, Jelene Rozge, MAC Awards nastupa za Eminu, Rastu, Jalu i Bubu, Nuccija, Voyagea, Teodoru, Mahrinu, Nikoliju, Saru Jo, pa do video spotova, Beovizije i drugih velikih projekata. Mislim da su ljudi tada videli da možemo da donesemo jedan zapadnjački, “američki” nivo komercijalnog plesa – ne u smislu kopiranja, nego u smislu discipline, slike, energije i standarda.
FM42: Koliko su međunarodni trendovi uticali na tvoj stil i da li se trudiš da u svojim koreografijama zadržiš autentičan regionalni pečat?
Ž. S: Ne bih rekao da su me trendovi oblikovali u smislu da jurim ono što je trenutno viralno ili popularno preko noći. Posebno danas, kada se trendovi menjaju iz nedelje u nedelju, mislim da je mnogo važnije pratiti nivo, standard i inovativnost svetske scene. Naravno, moraš da znaš šta se dešava globalno, jer se granice stalno pomeraju. Način na koji se danas razmišlja o sceni, kameri, formacijama, svetlu, kostimu i energiji celog nastupa je mnogo napredovao.
Mene je uvek zanimalo kako taj zapadnjački standard, disciplinu i produkcioni način razmišljanja prevesti na našu regionalnu energiju. Balkan ima drugačiju emociju, temperament, publiku i muziku. Ne možeš isti pokret samo prebaciti iz američkog pop nastupa na našu pesmu i očekivati da radi.
Zato bih rekao da moj pristup nije kopiranje trendova, nego prevođenje standarda. Uzmeš znanje iz sveta, ali ga prilagodiš našem osećaju, našoj muzici i našoj publici. Tu nastaje autentičan regionalni pečat.
FM42: Šta razlikuje dobrog plesača od vrhunskog izvođača koji može da iznese nastup na velikoj sceni pred hiljadama ljudi?
Ž. S: Ovo je jedno od najvažnijih pitanja u našoj industriji, posebno danas, u eri društvenih mreža. Mnogo plesača misli da su spremni za veliku scenu samo zato što “razvale” na workshopu ili class-u. Ali sala i arena su dva potpuno različita sveta.
U sali možeš da budeš najbolji – da imaš čistu tehniku, detalje, brzinu i kontrolu. Ali kada te postaviš pred 10 ili 20 hiljada ljudi, pod velika svetla, bez ogledala, uz kameru, kostim, tremu, pritisak i energiju publike, tu se odmah vidi ko je samo dobar plesač, a ko je pravi izvođač.
Vrhunski performer ima prezencu, stav i energiju koja dopire do poslednjeg reda. On ne pleše za sebe i za ogledalo, nego za publiku, za kameru, za izvođača i za ceo šou. Mora da ima kondiciju da iznese nastup fizički, ali i mentalnu stabilnost da ne nestane kada se nešto promeni u poslednjem trenutku.
Na live nastupima se uvek dešavaju nepredviđene stvari – promeni se svetlo, neko zakasni, plesač se oklizne, kamera uhvati drugi ugao. Dobar plesač se tada zbuni jer mu “pukne brojač” u glavi.
Vrhunski izvođač ostane u karakteru, improvizuje i publika ni ne primeti da je bilo šta pošlo po zlu. Dobar plesač odradi korake. Vrhunski izvođač učini da publika zaboravi korake i oseti nešto. To je najveća razlika.
FM42: Kada pogledaš sve što si do sada ostvario, koji su tvoji naredni profesionalni izazovi i postoji li projekat koji još uvek sanjaš da realizuješ?
Ž. S: Kada pogledam sve što sam do sada ostvario, prvo osećam zahvalnost. Bilo je mnogo trenutaka koje sam nekada kao klinac samo sanjao: velike bine, arene, televizije, turneje, rad sa ozbiljnim izvođačima i timovima. Ali iskreno, i dalje imam osećaj da je to samo jedan deo onoga što želim da izgradim.Trenutno postoje projekti o kojima razmišljam, a neki su već i u nekim razgovorima, ali nikada nisam voleo da previše najavljujem stvari unapred. Više verujem u to da čovek prvo napravi rezultat, pa onda pusti da rezultat govori. Tako da ću taj deo za sada zadržati za sebe. Neka ostane privatno dok ne dođe pravo vreme.
Ph credits naslovna: Luka Boshkovic & Stefan Stojanov
