FM42: Na Art kanalu vodite kultnu emisiju „30 minuta“. Kako uspevate da u emisiju dovedete ličnosti koje retko viđamo u medijima?
DJ: Uskoro se vraćam u Srbiju i krećem sa snimanjem osme sezone moje emisije. Dugi niz godina vodim i uređujem „30 minuta“ i moram da priznam da kada se osvrnem u nazad, veliki broj vrhunskih ličnosti je prošao kroz moj studio. Mnogo sam ponosan na svaki intervju, na svakog gosta, bilo je divnih ljudi sa kojima sam posao i veliki prijatelj. Trudim se da dovedem osobe koje se ne pojavljuju često u medijima, jer je to izazov. Ne volim da ugostim one ličnosti koje možete svaki dan da vidite na televiziji ili u novinama. Zašto ne bih gledaocima pružio nešto drugo, kada to zaslužuju. Zato u moju emisiju sa elanom dođu najveća imena srpske scene, jer znaju da je Art kanal jedna kulturna televizija sa tradicijom i sigurni su da ih u svojoj emisiji neću pitati o privatnom životu. Evo, već uveliko razmišljam ko će mi otvoriti sledeću sezonu, jer, da ne zvičim prepotentno, doveo skoro sve važne ličnosti u našoj zemlji. Ovo će biti težak zadatak.
FM42: Koga biste voleli da dovedete u goste u ovoj sezoni?
DJ: Iskreno, mislim da sam skoro sve kvalitetne ljude doveo u „30 minuta“. Možda zvučim neskromno, ali zaista sam uspeo da dovedem velika imena u emisiju.Veliki glumci, muzičari, reditelji, novinari, kreatori, prošli su kroz moj studio i ostavili trag, ali ne samo kao gosti već kao divni i pozitivni ljudi. Srećan sam što ih poznajem. Sada ću se truditi da dovedem nekoga ko retko kad gostuje u raznim emisijama, ali ne smem da otkrijem ko je to. Volim da držim gledaoce u neizvesnosti, ali oni mi to ne zameraju, jer znaju da ih uvek iznenadim svojim izborom. Tako će biti i ove, osme sezone.
FM42: Šta trenutno pripremate i radite u Njujorku ?
DJ: Upravo sam zavrsio snimanje filma, „Terra Incognita“ mladog reditelja Tyler Browner. Radnja se dešava u jednoj šumi u Ukrajini gde se dvoje američkih novinara izgube za vreme sukoba. Priča je tragična i tužna. Završio sam web seriju „Sit Black & Relax“ gde igram agresivnog i arogantnog pandura. Sledeće godine me očekuje premijera dva filma „Blossoms of Faith“ and „I.O.U.“ koje jedva čekam da vidim i čujem komenatre publike. Pre nekoliko dana mi se ostvarila još jedna želja, da zaigram u horor filmu. Igram ubicu i manijaka. Snimamo na nekoliko lokacija u Njujorku. Moram da se pohvalim da je moj film „American Rouge“ u glavnoj selekciji filmskih festivala u LA, Italiji ,Indiji, Rumuniji..A možda bude i prikazan na festivalu u Beogradu.
FM42: Koliko je potrebno hrabrosti ostaviti sve i otići u nepoznatu zemlju zarad karijere?
DJ: Već 13 godina živim i radim u Njujorku i sada sam se navikao na takav tempo, ali mi je u početku bilo teško. Međutim, kada volite nešto, a to je u mom slučaju gluma, onda ste spremni da se odreknete mnogih stvari. Posle završene Akademije želeo sam da probam nešto novo. Uvek sam bio privržen pozorištu, ali sam voleo da pokažem svoje glumačke sposobnosti i u drugim žanrovima. Tako sam jedno leto otišao u Njujork i sasvim slučajno prošao audiciju za spikera na NBC radiju. U početku sam bio skeptičan što se svega tiče, ali sam ipak odlučio da ostanem i pokušam. Tako je sve krenulo, otvarale su se mnoge mogućnosti, posećivao sam razne audicije, konkurse i vrata glume su mi se otvorila.
FM42: Opišite prvi dan kada ste došli u Njujork i kako danas izgleda vaš boravak tamo?
DJ: Kada sam došao u Njujork, iskreno bio sam malo uplašen, jer je to ogroman grad, milioni ljudi oko vas, prosto da ne možete da verujete gde se nalazite. Nisam poznavao ulice, ljude, nisam znao gde mogu da pojedem nešto, a da ne spominjem koliko je teško naći stan. Polako sam krenuo da izlazim i da upoznajem ljude. Tako sam se sprijateljio sa nekima, koji su i danas moji najbolji prijatelji. Zahvaljujući njima počeo sam da se prijavljujem na rezne audicjie i tako su krenuli moji prvi angažmani. Vremenom sam se navikavao na tempo života kakav je u Njujorku i uspeo sam. Evo, već 13 godina živim tamo i srećan sam. Imam dobre prijaelje, posao koji volim, i nekako uspevam da prevaziđem tu razdaljinu koja me deli od porodice. Iako mnogi misle da je meni lako, jer ipak živim u jednoj dosta drugačijoj zemlji u kojoj ima više perspektive da se istaknete, ipak to nije tako. Dešavalo se da spakujem kofere i da se vratim u Srbiju, jer sam mnogo emotivan i teško mi pada odvajanje od dragih ljudi. Iako tehnologija omogućava da smo u svakom trenutku u kontaktu, meni fali zagrljaj i prisustvo dragih ljudi i prijatelja. Zato i izbegavam da me bilo ko prati na avion, jer ne volim rastanke. Znam da će ta osoba plakati, a ja to ne mogu da podnesem. Zato je bolje da sam otputujem, malo mi bude teško, ali se posle nekoliko dana vratim u normalu. Ako nešto volite onda za to treba da se i borite. Ja se borim za svoj posao, jer znam da će tako i moji dragi ljudi uz mene lepo živeti. Ljubav me pokreće na sve.
Photo by Da Ping Luo
