FM42: Sofija da li je rad na operi „Bela ruža“, bio veliki izazov za vas i šta ste želeli da postignete?
Rad na operi „Bela ruža“, eminentnog savremenog nemačkog kompozitora Uda Cimermana, bio je veliki izazov jer je u pitanju jedno kompleksno muzičko-scensko delo koje nije nikada ranije izvođeno u našoj zemlji, pa ni u regionu, a čija tema zavređuje i zahteva pažnju i naše publike. Delo prati poslednjii dan života brata i sestre Sofi i Hansa Šola, pripadnika antifašističkog pacifističkog pokreta otpora, koje je 1943. godine Gestapo pogubio. Ovo je neuobičajena tema za operski žanr i stoga intrigantna i interesantna kako izvođačima, tako i publici. Tema koju „Bela ruža“ tretira je danas poražavajuće aktuelna u čitavom svetu i zato je bilo toliko važno izvesti ovo delo i u našem gradu.
Jedan od ciljeva bio je izmestiti beogradsku opersku publiku sa scena na koje je navikla, na novo, avangardno mesto, u neočekivan i neobičan ambijent za operski žanr, pogotovo kod nas. Dorćol platz, novi umetnički prostor, neka vrsta umetničke komune koja odiše kosmopolitskim duhom i podseća na slične prostore u Berlinu, pokazala se kao idealna za to. Sam prostor je bio veoma inspirativan, a tema opere koja se odvija u Gestapovom zatvoru 1943. godine, savršeno se uklopila u ovaj nekada industrijski ambijent.
FM42: Kakve su reakcije publike?
Veliko mi je zadovoljstvo što je publika sjajno reagovala na ovaj prostor i pre svega na ovaj, za našu opersku scenu potpuno novi pristup operskoj režiji. Uspeli smo i da privučemo novu publiku: mlade ljude koji nisu do sad imali konktakta sa operom, niti sa savremenom umetničkom muzikom i oni su sa oduševljenjem prihvatili ovo novo iskustvo, što sve ljude koji su učestvovali u realizaciji ovog porjekta čini posebno srećnim jer se za operu nepotrebno i pogrešno vezuju predrasude koje navode na mišljenje da je opera elitna zabava, a ona to svakako nije i ne treba da bude.
FM42: Kakve su uloge Sofi i Hansa Šola?
Veoma zahtevne uloge Sofi i Hansa Šola, kako pevački, tako i glumački, maestralno su izneli solisti Vesna Aćimović i Nenad Čiča, a instrumentalni ansambl je sačinjen od vrsnih i svestranih muzičara: Radmila Vardalić (violina), Jovana Lazić (flauta), Dejan Rokvić (viola), Igor Lazić (horna), Miloš Veljković (klavir), Aleksandar Andrejević (perkusije) i Milica Ilić (muzičko vođstvo). U našoj produkciji opera je dopunjena još nekim elementima kao što su video projekcija za koju je bio zadužen Igor Marković i balet koji su izveli članovi Instituta za umetničku igru Nastasja Ivetić i Miloš Živanović, a izuzetno inventivnu i originalnu koreografiju osmislio je Aleksandar Ilić.
FM42: Kako je tekao sam proces „Bele ruže“, s obzrom da je veoma složeno delo?
Sam proces priprema i rada na premijernom izvođenju „Bele ruže“, uprkos složenosti ovog dela, komplikacijama koje su neizbežno proizlazile iz malog budžeta kojim smo raspolagali, kao i iz zauzetosti učesnika, protekao je u radosti stvaranja zahvaljujući sjajnoj i talentovanoj ekipi koja je sa entuzijazmom prihvatila da radi na ovom projektu, prepoznavši važnost izvođenja ove opere pred domaćom publikom. Meni je bilo veliko zadovoljstvo da ponovo radim sa fantastičnim umetnicama Vesnom Aćimović i Milicom Ilić sa kojima sam u protekloj sezoni radila na monooperi „Ljudski glas“ u Bitef teatru, kao i sa multitalentovanim Igorom Markovićem, autorom video projekcije, ali i da uspostavim saradnju s kolegama s kojima do sada nisam radila, a sa kojima se nadam da ću u budućnosti redovno sarađivati jer su zaista svi učesnici u ovom projektu, bez izuzetka, vrhunski umetnici i sjajni ljudi s kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati.
FM42: Recite nam malo više o samoj operi „Bele ruže“…
S obzirom na to da ova opera, koja je već trideset godina na repertoaru svetskih operskih kuća (od svog premijernog izvođenja u Hamburgu 1986), nije izvođena do sad ni u našoj zemlji, ni u regionu, već postoji interesovanje za gostovanja naše produkcije, a svima nama je želja da se ovo remek-delo savremenog operskog žanra predstavi publici širom naše zemlje i regiona, kako zbog njenog neospornog umetničkog kvaliteta, tako i zbog teme kojom se bavi. S obzirom na porast nasilja, ratova, rasiszma i nacionalizma širom sveta, neophodno je podsetiti se zaveštanja Bele ruže i njene nesebične borbe za mir.
Premijerno izvođenje „Bele ruže“ podržali su sekretarijat za kulturu grada Beograda i Rekonstrukcija ženski fond, a nadamo se da ćemo uspeti da pronađemo sredstva da ova opera ostane na repertoaru Dorćol platza tokom ove sezone jer je interesovanje publike veliko.
Ovo je moja treća operska režija u Beogradu i posebno mi je drago da sam uspela da realizujem ovaj projekat jer je to ujedno i druga opera koju sam režirala, a koja nije nikada ranije izvođena u našoj zemlji. Prva je bila barokna opera Klaudija Monteverdija „Krunisanje Popeje“ koju sam postavila na velikoj sceni opere i teatra Madlenianum u junu 2014, dok je „Bela ruža“ savremeno delo živog kompozitora. Smatram da je veoma vaažno da se repertoar beogradske opere proširi i da se publici ponudi izbor jer opera nisu samo Verdi, Pučini i bel canto. Kroz svoju istoriju dugu više od četiri veka, ovaj žanr je stvorio obilje potpuno različitih stilova koji su svi podjednako zanimljivi i značajni, i krajnje je vreme da se Beograd približi ostalim evropskim i svetskim prestonicama tako što će obogatiti svoj operski repertoar koji je u poslednjih nekoliko decenija bio prilično zapostavljen.
