U trenutku kada veštačka inteligencija menja gotovo svaki segment života — od načina na koji radimo do načina na koji donosimo odluke — jedno pitanje postaje važnije od svih tehnoloških inovacija: kako danas obrazujemo generacije koje će živeti u svetu koji se menja brže nego ikada ranije?

To pitanje više nije rezervisano samo za pedagoge, profesore i obrazovne institucije. Ono postaje jedno od ključnih pitanja savremenog društva na globalnom nivou.

Upravo na tom preseku humanistike, obrazovanja i novih tehnologija nalazi se dr Neda Pavlović — doktor filoloških nauka, autorka, istraživač i lider u obrazovanju, koja poslednjih godina privlači pažnju javnosti svojim promišljanjima o reformi školstva, ulozi nastavnika i odnosu čoveka i veštačke inteligencije.

Ali ono što njen glas razlikuje od površnog futurizma jeste činjenica da govori iz više perspektiva istovremeno: kao neko ko je prošao sve nivoe obrazovanja, kao predavač, kao rukovodilac u internacionalnom obrazovnom sistemu, ali i kao naučnik koji se godinama bavi pitanjima jezika, kulture i identiteta.

Filolog po obrazovanju, istraživač po pozivu, praktičar po izboru — prošla je kroz sve slojeve sistema koji danas analizira. Njena naučna monografija o Jovanu Steriji Popoviću nije slučajan izbor teme: u piscu koji je oblikovao srpsku kulturu, a često ostajao na njenim marginama, prepoznala je pitanje koje je i danas aktuelno — šta se događa kada vrednost nije praćena vidljivošću.

Njena naučna monografija o filološkom delu Sterije Popovića nije samo akademski poduhvat; to je, kako sama kaže, pokušaj ispravljanja jedne kulturološke nepravde. Kroz knjigu i multimedijalnu izložbu „Filološko delo Jovana Sterije Popovića — Rečima kroz vekove”, otvorenu u Narodnom pozorištu u Beogradu uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, pokušava da vrati fokus na jednog od najvažnijih reformatora srpske kulture i obrazovanja.

Danas se bavi upravo onim spojem koji mnoge zbunjuje: kako da nasleđe i algoritam razgovaraju, kako da knjiga i kod govore istim jezikom. I to nije retorička figura — to je njen svakodnevni profesionalni rad.

„Ne možemo obrazovati decu za svet koji je stabilan i predvidiv, jer takav svet više ne postoji”, ističe dr Pavlović.

Prema njenim rečima, savremeni obrazovni sistemi širom sveta nalaze se u trenutku ozbiljnog preispitivanja, jer generacije koje danas odrastaju žive u potpuno drugačijem tehnološkom i kognitivnom okruženju nego prethodne.

„Menja se tržište rada, način komunikacije, način na koji dolazimo do znanja, pa čak i način na koji funkcioniše pažnja. Po prvi put imamo generacije koje odrastaju u svetu u kojem informacije više nisu privilegija, već stalno prisustvo. A to menja i samu logiku učenja”, objašnjava ona.

Upravo zato smatra da pitanje obrazovanja danas prevazilazi granice jedne zemlje ili jednog sistema.

„Ovo nije problem jedne države niti jednog društva. Ovo je globalni trenutak u kojem čitav svet pokušava da odgovori na isto pitanje: kako pripremiti decu za budućnost koju ni sami više ne možemo precizno da predvidimo.”

Posebno upozorava da veštačka inteligencija nije samo nova tehnologija, već promena koja menja samu definiciju znanja.

„Dok je znanje bilo teško dostupno, vrednost je bila u posedovanju informacije. Danas AI može da pronađe podatak, obradi ga, generiše odgovor i sistematizuje sadržaj mnogo brže od čoveka. Zato pitanje više nije ko zna, već ko razume.”

Kako ističe, upravo u tom prostoru nastaje nova uloga obrazovanja.

„Razumevanje podrazumeva mnogo više od informacije. Podrazumeva kontekst, smisao, etiku, sposobnost interpretacije, emocionalnu inteligenciju. AI može da imitira jezik, ali ne može da razume iskustvo čoveka.”

Možda upravo zato dr Pavlović smatra da će humanističke discipline u budućnosti postajati važnije nego ikada ranije.

„Dugo smo živeli u pogrešnoj podeli između tehnoloških i humanističkih oblasti. A budućnost neće pripadati ljudima koji znaju samo jedno. Danas je važnije nego ikada da razumemo i tehnologiju i čoveka.”

Govoreći o savremenoj školi, ona posebno naglašava da model obrazovanja koji je oblikovan u industrijskom dobu više ne može u potpunosti da odgovori na potrebe vremena u kojem živimo.

„Model obrazovanja nastao u industrijskom dobu bio je izuzetno efikasan za standardizaciju. Ali svet danas traži potpuno drugačije kompetencije: sposobnost povezivanja, rešavanja problema, adaptacije, saradnje i kritičkog mišljenja.”

Dodaje da najveći problem nastaje onda kada se obrazovanje svede isključivo na reprodukciju znanja.

„Ako decu učimo samo da memorišu informacije, učimo ih da kasne za realnošću, jer će mašina to uvek raditi brže.”

U njenoj viziji, škola budućnosti neće biti mesto u kojem nastavnik samo prenosi informacije, već prostor u kojem učenici uče kako da razmišljaju, povezuju i interpretiraju.

„Ne treba da učimo decu samo kako da daju odgovor. Moramo ih naučiti kako da postavljaju prava pitanja.”

Zbog toga smatra da će uloga nastavnika u budućnosti postati još važnija.

„Postoji velika zabluda da će tehnologija umanjiti značaj nastavnika. Mislim upravo suprotno. U svetu u kojem je informacija dostupna svuda, nastavnik više nije samo izvor znanja — njegova uloga postaje mnogo složenija. Nastavnik budućnosti moraće da razvija rasuđivanje, emocionalnu sigurnost, sposobnost argumentacije i poverenje.”

Posebno je zanimljivo što dr Pavlović pitanje obrazovanja ne posmatra samo kroz tehnologiju, već i kroz kulturno i identitetsko nasleđe. Upravo zato njeno dugogodišnje bavljenje Sterijom Popovićem dobija savremeni kontekst.

„Sterija je živeo u vremenu velikih promena, kada su se stari modeli društva raspadali, a novi tek nastajali. Mislim da i mi danas živimo jednu vrstu istorijske tranzicije, samo ovog puta globalne i tehnološke.”

Dodaje da joj je Sterija važan ne samo kao književnik ili filolog, već kao mislilac koji je razumeo koliko je obrazovanje važno za oblikovanje društva.

„Njegova pitanja su i dalje savremena: kako razviti društvo koje misli, kako obrazovanje učiniti temeljem kulture, kako izgraditi identitet bez zatvaranja prema svetu.”

U vremenu ubrzanih promena, dr Pavlović smatra da će upravo radoznalost postajati jedna od najvažnijih osobina budućnosti.

„Znanje zastareva neverovatnom brzinom. Ali radoznalost, sposobnost da postavljate pitanja i da vas nepoznato ne plaši već intrigira — to ostaje jedna od najvažnijih ljudskih osobina.”

I možda upravo u toj rečenici leži suština svega o čemu govori: reforma obrazovanja danas više nije pitanje trendova, tehnologije ili administracije.

To je pitanje kakve ljude želimo da razvijamo za svet koji dolazi.

Foto: Jelena Babić