Podsećamo se romana „Objašnjenja nisu potrebna“, objavljenog 2023. godine, autora Daniela Kovača, u kojem čitalac biva smešten u paradoksalnu poziciju: dok sedi u sigurnosti sopstvenog doma, prati junake čiji izbori sistematski razgrađuju ideju komfora kao vrednosti. Umesto identifikacije koja umiruje, nudi se identifikacija koja uznemirava i zahteva lični ulog.
FM42: Da li je to, po vašem mišljenju, poziv na pobunu ili optužnica protiv pasivnosti?
D.K: To je opis stanja lobotomije u kome se naše društvo nalazi. Procesi razgradnje sistema su daleko poodmakli, a kolektivno nismo u stanju da ih zaustavimo. Pošto nismo imali hrabrosti da im se suprotstavimo u početnom stadijumu, sada uglavnom ćutimo i čekamo svoju sudbinu. Ta knjiga zato ima podnaslov “zakasnela distopija”. Međutim, u romanu opisujem i neke živahne junake koji će se spasiti, kao ohrabrenje ljudima da imaju minimalnu toleranciju za nasilje, korupciju i glupost koje treba odmah seći čim pokušaju da se ispolje.
FM42: Automobilska jurnjava u romanu često se poredi sa onom iz filma „Bulit“. Da li je adrenalin u toj sceni metafora bekstva ili retki trenutak čiste slobode koji je danas još uvek moguć?
D.K: Ta scena je u knjizi pre svega zato što je zabavna. Jedna konfuzna, napeta, na kraju ne mnogo uspešna jurnjava. Potera koja se završava ne umećem bežanja, nego lukavstvom. Na kraju nije jasno ko tu koga, u stvari, juri. Trudim se, ponekad, da čitaocu bude zabavno dok čita moje knjige.
FM42: Radite li trenutno na nečemu novom — književno ili u nekom drugom formatu?
D.K: Radim, naravno. Preveo sam jednu knjigu Ferenca Molnara sa mađarskog, pa tražim izdavača da je negde lepo udomim. U fioci imam nekoliko svojih rukopisa, videćemo šta će sa tim da bude. Trenutno imam izložbu fotografija “Paralelnim putevima ka Armagedonu” u Čumić Chilltonu u Beogradu, a radim i na novoj seriji apstraktnih pejnt grafika koju nameravam da izložim. Biće svega.
FM42: Muzika je i dalje važan deo vašeg života. Šta se trenutno dešava na tom polju i koliko ona danas utiče na vaš autorski izraz?
D.K: Jarboli ponovo sviraju koncerte. Dobro smo usvirani i prava smo rokenrol mašina. Sviramo sa velikim zadovoljstvom i to me čini jako srećnim. Uskoro će se koncertno pokrenuti i moj Jesenji Orkestar. Pisanje pesama je, verovatno, najvažnija stvar kojom se bavim, tako da to traje i dobro je da traje.
FM42: Po obrazovanju ste inženjer, a industrijska automatika podrazumeva kontrolu, preciznost i sistem. Da li u savremenom društvu vidite previše automatizma, a premalo lične i kolektivne odgovornosti?
D.K: Stvar nije tako jednostavna. Osećam jedan paradoks – što više se stvari automatizuju ili se koristi veštačka inteligencija time se čovek više demotiviše da dublje ulazi u srž problema. Tako čovek više ne barata svim detaljima – ni u tehnici, ni u društvu. Čovek postaje korisnik, a ne stvaralac. Kao takav, on je nesposoban da se suoči sa velikim brojem izazova. Sa druge strane, i dalje je sve u baratanju detaljima, što se postiže znanjem, posvećenošću i iskustvom.
Raste generacija koja je udaljena od fizičkog sveta baš zbog uljuljkivanja u tehnologiju što može svima da nam se obije o glavu. To je i jedna od nekoliko tema romana “Objašnjenja nisu potrebna”. U našem društvu nedostaje i lične i kolektivne odgovornosti.
FM42: Za kraj, gospodine Kovač, da li mislite da svet danas postaje bolji ili gori?
D.K: Sve zavisi od opstanka zapadne demokratije. Ceo život kakav poznajemo oblikovala je ideja demokratije, čak i u našem društvu u kome demokratije ima samo u formalnom, a ne u suštinskom smislu. Ako autokrate i diktatori unište demokratska društva koja podrazumevaju neprekidnu smenu vlasti, to će stvoriti neku vrstu tehnofeudalizma u kome ćemo svi biti robovi koji moraju da se pognu pred despotima. Udar na demokratije je danas snažan i svedočimo toj borbi na globalnom planu.
Snaga demokratije je ta da se radi o prilagodljivijem sistemu u kome ljudski život i dalje ima svoju vrednost i bolje motiviše na empatiju i pomoć slabima i ugroženima. Dakle, ako se očuvaju sloboda mišljenja i ljudska prava, onda za nas ima nade, u suprotnom sleduje nasilje i ropstvo, a knjige i pesme poput mojih više neće biti moguće. Naravno, sve ovo važi ako pre toga sami sebe ekološki ne uništimo.
Fotografija: Promo
