U razgovoru za Fashionmag42.com Damjan Babić govori o tome zašto preispitivanje sopstvenog zvuka ne doživljava kao teret, kako je menjao svoj stil sviranja da bi odgovorio energiji Kanda Kodže, zbog čega veruje u estetiku „manje je više“, ali i zašto mu je upravo izlazak iz zone komfora doneo najveći kreativni rast.
FM42: Koliko često preispituješ sopstveni zvuk i da li to ume da ti bude teret?
D.B: Ja to ne shvatam kao teret, već kao osnovni umetnički princip preživljavanja. Uvek imaš nešto novo da naučiš; kada nešto savladaš, to obično otvori neka nova pitanja kojima moraš da se baviš.
FM42: Šta te danas pokreće da nastaviš da istražuješ?
D.B: Istraživanje je sastavni deo ovoga. Ja mislim da nikada ne treba da dođeš do nekog konačnog rešenja uvek postoji još nešto što ne znaš. Ne mislim za sebe ja sam samo rok muzičar, nisam išao ni u kakvu muzičku školu, ne znam da čitam i pišem, ali sam pokupio puno teorije od iskusnijih muzičara od sebe. Smatram da je moj put put konstantnog učenja. Što bolje umeš da obraćaš pažnju na ljude koji znaju nešto što ti ne znaš, koji su bolji od tebe to je bolji bend, to si bolji ti.
Kanda Kodža je za mene nepoznat teren. Ja slušam uglavnom alternativnu rok muziku. Kada me je Vlada pozvao u bend, kad sam ih gledao u Karmakomi, imao sam utisak kao da gledam Allman Brothers Band. Da su oni kao jedan sixties bend koji svira dugačke pesme. Koji ima te rege-rok albume iz devedesetih koje svi znamo, ali da su se oni našli u estetici šezdesetih i sedamdesetih.
Trebalo mi je od aprila do novembra da se zaista uklopim u bend. Ja nisam vičan sviranju solaža na konvencionalan način, morao sam da naučim da pletem pentatoniku. U Kanda Kodži je solaža jako važan element muzike i pesme i shvatio sam tih meseci da si ti dužan da to isporučiš. To je kao jedan dramski punkt u pesmi i kada to isporučiš, osetiš to na publici.
Morao sam da prilagodim svoj stil sviranja. Morao sam malo da uprostim šta sviram to mi nikada nije teško, ja ne volim presviravanje. Ja pripadam estetici „manje je više“, ali sam u okviru toga morao dodatno da prilagodim zvuk bendu u kom se nalazim. Ja sam vešt kameleon svirao sam po pozorištu, radio sam filmske skorove i bio sam u više od dva-tri benda pre Kanda Kodže i Nebojše. Imam bendove od osamnaeste godine, sada imam preko četrdeset. Svaki bend je novi izazov, zahteva nešto drugo od tebe, tako da sam dosta transformacija doživeo. Za mene je ovo još jedna prilika da nešto novo naučim i savladam.
FM42: Postoji li nešto što si kroz godine morao da „odsvirаš“ iz sebe da bi mogao da ideš dalje?
D.B: Moja zona komfora je gitarista benda. Svi bendovi koje sam imao pre benda Crvi su od mene zahtevali da donosim pesme, ali ne da ih pevam. Za mene nova melodija, novi rif, nikada nije problem muzike uvek ima. Meni je uvek najteže da pišem tekstove i da pevam. To najviše zahteva od mene pisanje tekstova i pevanje; tu sam najmanje siguran, najmanje iskustva imam sa tim. Ali sada je već deset godina otkako to radim, pa sam stekao nekakvu sigurnost u pevanju i stajanju pred mikrofonom. Mislim da je moja fantazija kada sam bio klinac bila da budem gitarista, ritam gitarista koji svira Les Pola u bendu. Nikada se to baš nije ostvarilo na taj način, ali zona gde mi je najudobnije je da sam gitarista benda, koji brine o boji i teksturi, melodiji, ritmu tu se najbolje snalazim.
FM42: Kako izgleda tvoj idealni kreativni trenutak?
D.B: Generalno, kroz improvizaciju sa gitarom. Volim neka vrsta „štake“ su mi alternativni štimovi gitare. To je užasno nepraktično za koncerte, ali mi jako prija za kreativnost. Kada promenim to kako gitara zvuči, jako mi je lako i inspirativno da nađem neku novu melodiju.
FM42: Kako je došlo do saradnje sa bendom Kanda Kodža i Nebojša?
D.B: Vlada, bubnjar Kanda Kodže on, ja i Boško Mijušković iz nekadašnjih Strejt Miki Boysa i sadašnjih Turista. Bole i ja imamo dugu istoriju, poznajemo se iz Bigza, iz te scene krajem 2000-ih, kada sam ja imao bend Kriške, koji mi je omiljeni bend koji sam imao jer mi je estetski bio high fashion i zaista je bio ortаčki bend. Tada sam upoznao Boleta, koji je tek bio krenuo da svira u Strejt Miki Boysima. Pre tri godine me je zvao da sviram sa Vladom njih dvojica su imali neki bend sa Orgeom iz Sile, to se zvalo Goddealers.
To je sviralo neko vreme, ali nekako je ta saradnja pukla; ostali su Vlada i Bole, pa su zvali mene da sviram. Ja sam, naravno, rekao da uvek volim da sviram sa Boletom i jedva sam čekao da upoznam Vladu on je super bubnjar. Nas dvojica smo radili dve godine zajedno i iz te saradnje najvažnija stvar koja se dogodila je jedna predstava u Narodnom pozorištu koja je trajala jednu sezonu i to je u suštini sve što je taj bend uradio. U aprilu prošle godine Vlada me je zvao da zamenim Janka u Kanda Kodži.
FM42: Da li će uskoro biti neki koncert u Beogradu?
D.B: Planiramo koncert na leto. Kanda Kodža dosta svira u Beogradu, ne poštuje ono nepisano pravilo da se Beograd svira jednom ili dvaput godišnje.
Foto: Jovana Šemiz
