Deset godina nakon objavljivanja pesme „Nedelja“, Oskar Marko i bend Monohrom vraćaju se jednom od svojih najprepoznatljivijih ostvarenja kroz novo izdanje „Nedelja ’26“. U razgovoru za fashionmag42.com, Marko govori o tome kako su se tokom jedne decenije menjali bend, publika i društvo, ali i zašto su osećaji nesigurnosti, preispitivanja i potrage za mestom u svetu i danas jednako prisutni.
FM42: Deset godina nakon objavljivanja debitantskog albuma vratili ste se pesmi „Nedelja“ i snimili je ponovo. Šta vam je danas, sa deset godina distance, ta pesma otkrila o vama samima što možda niste videli 2016. godine?
O.M: Pesmu “Nedelja” sam napisao još pre nego što smo zvanično oformili Monohrom i mnogo pre nego što je bend dobio ime. U tom momentu svakako nisam očekivao da će ljudima toliko značiti i da će je pevati sa tolikim žarom. Mislim da nam je ta pesma otkrila da nešto što nastane potpuno spontano i unutar nas samih može imati veliki odjek spolja. Sa druge strane, shvatili smo da energija, osećaj tapkanja u mestu i osećaj da smo premali u odnosu na svet nisu samo naši, već su odraz čitave naše generacije, koja se u njima pronalazi.
FM42: Čini se da živimo u vremenu u kojem su anksioznost i osećaj propuštanja postali gotovo generacijsko iskustvo. Da li mislite da je zato ova pesma i danas jednako aktuelna?
O.M:To svakako jeste deo duha vremena u kojem živimo. Ljudi se, naročito nakon pandemije, ali i usled brojnih domaćih i globalnih previranja, osećaju prilično nesigurno i izgubljeno. Međutim, rekao bih da “Nedelja” osim introspektivne nosi i jednu snažnu notu podrške i optimizma. Po meni pesme koje će učiniti da se osećaš bolje nisu pesme koje su srećne, nego one saosećajne – pesme koje ti pokažu da te razumeju i poguraju te napred. Nadam se da je to slučaj i sa “Nedeljom”. Na kraju krajeva, nedelja je samo jedan dan koji će proći, a posle nje dolazi prilika za novi početak.
FM42: Tokom prethodne decenije prošli ste put od debitantskog albuma do nastupa na velikim regionalnim festivalima. Kako se promenila vaša percepcija uspeha i šta za vas danas predstavlja profesionalno ostvarenje?
O.M: Od prvog albuma do danas, definicija uspeha se nije mnogo promenila. Kao bend smo tu da se izrazimo, a uspeh za nas predstavlja kada vidimo da naša muzika nekom nešto znači. Zbog toga se svaki put iznova oduševimo kada čujemo da neko peva naše pesme, pušta našu muziku i kada vidimo da smo nekom otvorili nove perspektive i dali “lopovske” da se popnu korak više. Potvrda za to jesu festivali, intervjui, pesme koje se vrte na radio i TV stanicama, ali samo indirektno. Ono što je stvarno bitno jesu ljudi.
FM42: Alternativna i indie scena često opstaje daleko od glavnih tokova muzičke industrije. Koliko je danas teško sačuvati autentičnost, a istovremeno dopreti do šire publike?
O.M: Čini mi se da glavni problem alternativne scene kod nas predstavlja manjak infrastrukture. Da bi muzika došla do slušalaca potrebni su slobodni i otvoreni mediji, promoteri, bukeri, izdavačke kuće i festivali, a kod nas sve to postoji, ali u tragovima i bazirano na entuzijazmu pojedinaca. Sa strane bendova takođe je potrebno prilagoditi se vremenu i situaciji. Primer za to može biti upravo “nedelja ‘26.”. Stara verzija pesme je trajala gotovo 5min, što je pakao za svakog radijskog DJ-a, teško prolazi kod prosečnog gen Z slušaoca, i na kraju krajeva ograničava domet same pesme. Novu verziju smo upakovali u nešto više od 3min i to je neki osnovan kompromis kakav treba napraviti. Sa druge strane, postoje vrednosti koje negujemo i stavovi koje propagiramo i sa njima kompromisa ne sme biti.
FM42: Album „Radio tišina“ i sada „Nedelja ’26.“ nose određenu dozu introspekcije i promišljanja. Da li muziku doživljavate kao prostor za ličnu ispovest ili kao način da govorite o iskustvima cele generacije?
O.M: Nikad nisam znao preterano dobro da se izrazim rečima i muzika mi je uvek više odgovarala kao sredstvo komunikacije. Naše pesme nose jedan veoma lični pečat, ali me zapravo najviše vozi trenutak kada nešto što deluje potpuno individualno prestane da bude samo tvoje i postane zajedničko iskustvo jedne generacije. Možda najbolji primer za to jeste pesma “Gledam u mrak”, koja je inspirisana protestima, besom, pokretom i energijom koju dele svi – od studenata u blokadama, preko aktivista u pritvoru ili egzilu, pa sve do malih ljudi koji svim srcem deluju u svojoj mikro okolini.
FM42: Prošle godine nastupili ste na glavnoj bini INmusic festivala, što mnogi smatraju jednom od prekretnica za regionalne bendove. Koliko su takvi nastupi važni za razvoj scene i da li region danas dovoljno podržava alternativne izvođače?
O.M: Taj momenat je definitivno bio prekretnica za Monohrom. Mi jesmo alternativni bend i deo smo undergrounda, ali smo od tog nastupa makar na kratko podigli glavu i malo iznad površine. Klupske svirke su sjajne, jer si među ljudima koji slušaju tvoju muziku, deo su istog talasa i razumeju ceo stil, ali festivali su najbolja prilika da proširiš bazu fanova, jer će te čuti random ljudi koji do juče nisu znali da postojiš. Zbog toga je užasno bitno da postoje i manji i veliki festivali. Nama su se posle INmusica javljali ljudi koji su nas tada tek otkrili, a najdraži mi je bio Ekvadorac koji nam je posle pisao da smo bili najbolji hrvatski bend na celom festivalu! A kak bih ti rekel stari… fakat briješ dobar fazon…
FM42: U vremenu kada se od muzike često očekuje trenutni efekat i viralnost, vi se vraćate pesmi staroj deset godina. Da li je to na neki način i poruka o vrednosti trajanja u umetnosti?
O.M: Moraću da vas razočaram… Nova verzija pesme nema neku preterano duboku poruku i nije “kritika potrošačkog društva”. Samo smo hteli da na neki način obeležimo jubilej i vidimo kako će pesma od pre 10 godina zvučati danas sa novom postavom i sa malo više iskustva u rukama. Zapravo, bilo bi dosta zanimljivo snimiti istu pesmu svakih 10 godina i videti koji deo nas ostaje isti, a šta je ono što se menja. Pijem dosta tečnosti i vozim bicikl. Nadam se da imam fore za još jedno 4-5 verzija.
FM42: Kada biste morali da opišete prvih deset godina Monohroma jednom rečenicom, šta biste rekli da je bila najvažnija lekcija koju ste naučili na tom putu?
O.M: Prethodnih 10 godina su bile rollercoaster. Kada ide – treba pustiti da te vozi, a kada ne ide – možeš samo da radiš i da spremniji dočekaš sledeću priliku.
Foto: Marina Uzelac
