FM42: Kako je započela vaša priča sa kliničkim pilatesom i šta vas je privuklo ovom pristupu telu i zdravlju?

M.W: Moja priča je započela kroz rad sa ljudima koji žive sa hroničnim bolom i koji su već prošli različite terapije, ali bez dugoročnog rezultata. I tu sam vrlo brzo shvatila da ne možemo više da gledamo telo izolovano.

Jer hroničan bol nikada nije samo biološki problem. On je uvek kombinacija bioloških, psiholoških i socijalnih faktora.

Biološki način na koji se telo kreće, slabosti, kompenzacije, disbalansi. Psihološki strah od bola, stres, način na koji osoba doživljava svoje telo. Socijalni tempo života, okruženje, svakodnevno opterećenje.

I kada sam počela da razumem tu širu sliku, postalo mi je jasno zašto mnogi pristupi ne daju rezultat. Zato me je ovaj pristup privukao jer ne pokušava samo da “reši bol”, već da razume zašto on postoji.

FM42: Vaš rad se oslanja na naučna saznanja iz oblasti rehabilitacije i upravljanja bolom. Kako izgleda spoj nauke i pokreta u svakodnevnoj praksi?

M.W: Kod mene sve počinje razumevanjem. Razumevanje bola je ključno. Ljudi se danas boje bola jer ga ne razumeju, a upravo taj strah održava bol. Kada osoba veruje da bol znači oštećenje, ona ili izbegava pokret ili ide protiv njega. I tada ulazimo u začarani krug  više straha, više tenzije, više bola.

Zato je edukacija ogroman deo mog rada. Objašnjavamo šta se dešava u telu i zašto. I onda pokret koristimo kao alat da promenimo taj odgovor. Ne radimo protiv bola  radimo sa njim. Kroz precizan pokret, stabilnost i disanje učimo telo da je bezbedno. I kada telo oseti sigurnost, tada dolazi do promene.

FM42: Danas sve više ljudi pati od raznih bolova zbog načina života. Kako klinički pilates može pomoći modernom čoveku?

M.W: Danas telo ne funkcioniše pod jednim opterećenjem  nego pod više njih istovremeno. Imamo biološke faktore način na koji se krećemo, slabosti u mišićima, kompenzacije, disbalanse, način disanja. Imamo psihološke faktore  strah od bola, stres, anksioznost, način na koji osoba doživljava svoje telo i svoj bol.

I imamo socijalne faktore način života, tempo, posao, okruženje, konstantan pritisak i preopterećenje. I svi ti faktori zajedno utiču na nervni sistem. Kada je nervni sistem stalno u stanju zaštite, telo počinje da reaguje drugačije povećava se tenzija, pokret postaje ograničen i bol traje duže nego što bi trebalo. Zato hroničan bol ne možemo da rešimo ako gledamo samo jedan deo. Biopsihosocijalni pristup znači da radimo na sva tri nivoa istovremeno.

Na biološkom nivou  vraćamo funkciju kroz pokret, stabilnost i disanje. Na psihološkom nivou objašnjavamo bol i smanjujemo strah. Na socijalnom nivou osvešćujemo način života i opterećenje koje telo nosi svakodnevno. I ono što je ključno učimo ljude da razumeju šta se dešava u njihovom telu.

Jer kada postoji razumevanje, nestaje strah. A kada nestane strah, telo izlazi iz tog začaranog kruga zaštite. I tada počinje stvarna promena.

FM:  Po čemu se klinički pilates razlikuje od pilatesa kakav najčešće viđamo u fitnes studijima?

M.W: Razlika je u tome što klinički pilates ne posmatra pokret kao formu, nego kao funkciju unutar celog sistema. U fitnes okruženju često se fokusiramo na to kako vežba izgleda. Ovde nas zanima šta ta vežba radi u telu i u kom kontekstu. Svaki pokret je povezan sa nervnim sistemom, sa osećajem sigurnosti, sa sposobnošću tela da se stabilizuje i kontroliše.

Ne radimo generičke programe. Radimo ono što toj osobi u tom trenutku treba, u skladu sa njenim biološkim, psihološkim i socijalnim stanjem. Zato ovo nije trening  ovo je proces koji menja način na koji telo funkcioniše.

FM42: Koliko je važno da vežbanje bude prilagođeno svakom pojedincu i njegovom telu?

M.W: To nije stvar izbora to je osnova rada. Svako telo ima svoju istoriju, svoje obrasce i svoj nivo sigurnosti. I upravo taj nivo sigurnosti određuje kako će telo reagovati na pokret. Ako to ignorišemo i damo svima isti program, telo će ostati u istom obrascu zaštite.

Neće se promeniti, samo će se dodatno opteretiti. Individualizacija znači da radimo u skladu sa tim gde je osoba sada biološki, psihološki i u kontekstu života koji vodi. I tek tada telo dobija signal da može da pusti i počne da se menja.

FM42: Da li se kroz rad sa klijentima češće susrećete sa fizičkim ili mentalnim blokadama kada je u pitanju kretanje i oporavak tela?

U praksi to nikada nije odvojeno.

Ono što vidimo kao fizičku blokadu vrlo često ima psihološku komponentu. Strah od bola, nepoverenje u telo, iskustva koja su ostavila trag sve to menja način na koji se telo kreće. Psihosomatika ovde nije dodatak ona je centralni deo problema. Jer telo i um funkcionišu kao jedan sistem. Način na koji razmišljamo i osećamo direktno utiče na tonus mišića, na disanje i na pokret. Zato ne radimo samo na telu radimo na odnosu koji osoba ima sa svojim t

FM42: Koje su najčešće promene koje vaši klijenti primete nakon nekoliko nedelja vežbanja?

M.W: Najveća promena nije samo u smanjenju bola već u odnosu koji osoba razvija prema svom telu. Ljudi počinju da osećaju kontrolu nad svojim telom. Počinju da ga razumeju, da budu u kontaktu sa njim i da se kreću sa mnogo više sigurnosti i samopouzdanja.Prestaju da reaguju protiv tela i bola i počinju da rade sa njim. Pokret postaje stabilniji, sigurniji, koordinisaniji. Telo više nije izvor straha, nego prostor u kome postoji osećaj kontrole i poverenja.

Vrlo često dolazi i do značajnog smanjenja ili potpunog nestanka bola. Ali ono što je još važnije je da ljudi nauče kako da upravljaju svojim telom. Uče šta da rade kada se bol pojavi, kako da ga razumeju i kako da izađu iz tog stanja bez straha i bez zavisnosti od spoljne pomoći. Dobijaju alate koje mogu da koriste ceo život. I to je možda najveća vrednost ovog rada  ne samo da se osoba oslobodi bola, nego da dobije autonomiju nad svojim telom.

FM42: U svetu koji stalno ubrzava, koliko je važno usporiti i posvetiti pažnju sopstvenom telu?

M.W: To je osnova celog procesa. Uvek počinjemo tako što učimo ljude kako da regulišu svoj nervni sistem ne samo tokom sesije, nego i u svakodnevnom životu, posebno u situacijama kada se osećaju preopterećeno ili “triggerovano”.Koristimo različite tehnike regulacije nervnog sistema, jer bez tog osećaja sigurnosti telo ne može da se menja. Veliki deo našeg rada je i edukacija o bolu  jer kada osoba razume šta se dešava u njenom telu, prestaje da se plaši i prestaje da reaguje protiv njega. A onda učimo i kako da se kreću funkcionalno ne samo tokom sesije, nego u svakodnevnom životu.

Kako da podignu nešto sa poda. Kako da se bave sportom. Kako da igraju tenis, treniraju, žive. Cilj nije samo da nemaju bol. Cilj je da mogu da žive svoj život slobodno, bez straha i da se kreću na način koji podržava njihov život, a ne ograničava ga.

FM42: Ako biste morali da izdvojite jednu naviku koja može značajno poboljšati zdravlje kičme i držanje tela, koja bi to bila?

Razumevanje sopstvene kičme i odnosa prema telu. Kičma je mnogo jača nego što ljudi misle čak i kada postoji bol ili dijagnoza. To je struktura koja je napravljena da nas podrži i da se kreće. Cilj nije da je štitimo kroz strah ili ukočenost, nego da je koristimo kroz pun opseg pokreta koji joj je dostupan uz kontrolu, stabilnost i sigurnost. Kao što je Joseph Pilates govorio „mladi ste onoliko koliko vam je fleksibilna kičma”. Ne težimo savršenom držanju niti pasivnosti. Jer kada smo pasivni, telo se ne oseća stabilno i počinje da kompenzuje kroz napetost.

Ali isto tako, ne želimo ni “savršenu posturu” u kojoj stojimo ukočeno i u grču  jer ni to nije funkcionalno. Tražimo elastičnost. To znači da telo može da se kreće kroz pun opseg pokreta, da ima kontrolu, ali i slobodu. Jer telo voli kretanje tada se oseća sigurno, stabilno i podržano. I tada možemo da živimo funkcionalno, slobodno i bez bola, dugoročno.

FM42: Za kraj gde zainteresovani mogu da se prijave za vaš program?

M.W: Zainteresovani mogu da me pronađu putem sajta reclaimstudio.co, kao i na Instagramu @reclaimwithmaja.Studio se nalazi u Zepter Hotelu, Terazije 10. Ono što je važno da ljudi razumeju je da ovo nije samo trening ovo je način rada i način života. Ovo je aktivna terapija, u kojoj je partnerstvo između terapeuta i klijenta apsolutno ključno. Jer samo kroz taj odnos, kroz razumevanje i aktivno učešće, dolazimo do stvarne, dugoročne promene.

Naslovna fotografija: Marko Krunić

Fotografije članak: Vladimir Nićiforović