Razgovor o uspehu, strahu i unutrašnjem balansu.

FM42: Kako danas definišeš uspeh i da li se ta definicija menjala tokom tvoje karijere?

D.B: Na početku karijere sam, verovatno kao i većina mladih glumaca, uspeh doživljavao prilično konkretno – kroz uloge, premijere, projekte o kojima se govori i prema tome koliko sam poznat i tražen. Postoji ta prirodna želja da vas ljudi primete, da dobijete priliku, da osetite da ste “na pravom mestu”. Međutim, kako godine prolaze i kako radim sa različitim rediteljima, partnerima i u različitim okolnostima, ta definicija se menjala.

Danas uspeh za mene ima mnogo svedeniji oblik. Uspeh je kada imate priliku da radite posao koji volite, da vam je i dalje zanimljiv, da vas ne napusti radoznalost. Uspeh je i kada posle nekog projekta imam osećaj da sam još nešto naučio – o glumi, o ljudima, ali i o sebi. Takođe smatram uspehom i kada „savladam“ izazovnu ulogu i učinim je svojom. Naravno, lepo je kada postoje priznanja i kada publika reaguje, ali mislim da su najvažniji oni trenuci kada osetite da ste nekom liku ili sceni maksimalno posvetili. Na kraju, uspeh je i to da kroz sve izazove ovog posla ostanete normalni, da imate život i van posla i da ne izgubite osećaj za ono što vas je na početku privuklo umetnosti.

FM42: Postoji li trenutak ili odluka koja je presudno oblikovala tvoj profesionalni put?

D.B: Ne verujem previše u jednu veliku, sudbinsku odluku koja sve promeni. Mislim da se profesionalni put zapravo gradi kroz niz manjih odluka i prekretnica koje možda u tom trenutku i ne deluju tako važno. Uloge koje prihvatite, ljudi sa kojima odlučite da radite, projekti koji vas intrigiraju, ali i oni koje odlučite da odbijete – sve su to skretnice koje polako oblikuju vaš put.

U glumi nema brzih i trajnih pobeda. Postoje periodi kada radite mnogo, ali i oni kada je sve tiše i sporije i kada se zapitate da li je vašem karijernom putu možda već došao kraj. Kada prihvatite te oscilacije, počnete drugačije da gledate na karijeru – sa više strpljenja i poverenja u proces.

FM42: Na koji način balansiraš između ambicije i unutrašnjeg mira?

D.B: Ambicija je vrlo zanimljiva stvar. Ona je pokretačka energija – bez nje verovatno ne bih ni krenuo u avanturu ovog zanimanja. Ali ako ambicija postane jedini kriterijum, ako je preterana, vrlo brzo može da vas odvede u stalno nezadovoljstvo – uvek postoji neka sledeća uloga, sledeći projekat, sledeće očekivanje. Vremenom sam naučio da ambicija mora da ima granice.

Dobro je želeti da napredujete i da istražujete nove stvari, ali jednako je važno da umete da zastanete i da cenite ono što već imate. Meni lično mnogo pomažu naizgled obične stvari za postizanje unutrašnjeg mira – šetnje, razgovori sa bliskim ljudima, muzika, knjige, putovanja. To su trenuci u kojima se vratim sebi i shvatim da posao nije jedina dimenzija života.

FM42: Šta te trenutno najviše inspiriše, bilo u umetnosti, filmu ili svakodnevnom životu?

D.B: Inspiracija često dolazi sa neočekivanih mesta. Nekada to jesu filmovi ili predstave koje me potpuno izuju iz cipela, nekada knjiga koja vas natera da razmišljate drugačije, a nekada je to sasvim običan razgovor sa bliskim ili pak nepoznatim ljudima. U poslednje vreme me posebno inspirišu autori koji imaju hrabrost da budu lični i intimni u onome što rade.

U vremenu kada je mnogo toga vrlo brzo i glasno, zanimljivo mi je kada umetnost uspe da bude tiha, precizna i iskrena. Sve više uživam na primer u takozvanom slow cinema ili slow burn cinema. Takođe, postoji i politička dimenzija umetnosti i veoma cenim hrabrost autora, kao što su to predstave Mila Raua ili filmovi Panahija. Pored toga inspiraciju nalazim i u svakodnevici – u posmatranju ljudi, njihovih gestova, načina na koji govore ili ćute. Sve to, na neki način, kasnije pronađe put do likova koje igram.

FM42: Kako se nosiš sa očekivanjima sopstvenim i onima koje nameće okolina?

D.B: Očekivanja su neizbežna, posebno u profesiji koja je javna. Postoje očekivanja publike, saradnika, ali naravno i ona koja sami sebi postavljamo. Meni su zapravo sopstvena očekivanja najteža, jer sam prema sebi često najstrožiji – to bi vam potvrdio svako ko me bolje poznaje. Iako se već duže vreme trudim da prema sebi imam određenu dozu razumevanja.

Naravno da želim da svaki sledeći projekat bude bolji od predhodnog, ali sam svestan da kreativni proces ne funkcioniše pod pritiskom perfekcije. Nekada je potrebno dozvoliti sebi grešku, jer se iz nje često rodi nešto novo i neočekivano. To još učim. Očekivanja i pritisak okoline pokušavam da maksimalno ignorišem. Moja profesija zavisi od brojnih faktora, koji su laicima često nepoznati.

FM42: Da li ti je važnije priznanje publike ili lični osećaj da si ostao veran sebi?

D.B: Mislim da ta dva ne moraju nužno da budu suprotstavljena. Kada je publika dirnuta ili zainteresovana za nešto što radite, to je divan osećaj i velika privilegija. Gluma, pa i umetnost uopšte, je ipak dijalog – bez publike taj dijalog ne postoji.

Ali ako bih morao da biram šta je dugoročno važnije, rekao bih da je to osećaj lične iskrenosti. Ako radite nešto samo zato što mislite da će se dopasti drugima, vrlo brzo izgubite kontakt sa sopstvenim instinktom. A taj instinkt je u glumi možda i najvažniji, i sa sigurnošću mogu da kažem, da baš tad dopirete do publike.

FM42: Da li trenutno radiš na nekom novom projektu ili pripremaš nešto o čemu još ne možeš mnogo da govoriš?

D.B: Prošla godina je za mene bila veoma produktivna. Imao sam tu sreću, da radim u više zemalja na nekoliko projekata, koji bi po svoj prilici trebalo biti prikazani ove godine. Od britanske serije HIJACK koja je već dostupna na Apple TV platformi, do treće sezone veoma uspešne nemačke serije THE EMPRESS za Netflix.

Kao kontrast tome je 2026 počela veoma mirno i donekle opušteno. Zima u filmskom svetu često bude period mirovanja, da bi se zatim na proleće opet sve zahuktalo. Ipak postoji nekoliko stvari koje su trenutno u različitim fazama – od ideje do početne pripreme – ali ništa od toga još nije zrelo za širu javnost.

FM42: Postoji li uloga ili projekat koji te pomalo plaši, ali te istovremeno neodoljivo privlači?

D.B: Mislim da je upravo to najbolji znak da je neka uloga vredna truda. Ako vas nešto nimalo ne plaši, postoji velika šansa da ste već na poznatom terenu. Strah često znači da izlazite iz zone komfora i ulazite u područje koju još ne poznajete dovoljno. Na tim izazovima se tek vidi pravi zanat i umeće. Uloge koje zahtevaju emocionalnu ogoljenost ili potpuno drugačiji psihološki profil od privatnog karaktera će mi uvek ostati izazovne.

FM42: Kako izgleda tvoj idealan dan kada nisi na snimanju ili u pozorištu?

D.B: Moj idealan slobodan dan je zapravo vrlo jednostavan i uobičajan. Volim spora jutra – bez žurbe, uz kafu i neku muziku u pozadini. Ako sam u dobrom raspoloženju, možda odem na trening ili trčanje. Zatim lagano započinjem dan mejlovima i prozaičnim obavazama, kako bih nakon toga izašao u šetnju, pa makar samo u svom kvartu.

Volim i da gledam filmove, čitam ili jednostavno provodim vreme sa prijateljima. Posao kojim se bavim često je intenzivan i pun dinamike, pa su mi ti mirni dani neka vrsta resetovanja. U mojoj naravi se jasno provlači hedonistička crta, kojoj često dozvoljavam da preuzme kormilo. Istovremeno, moram da pazim da joj se ne prepustim u potpunosti, kako se ne bih previše opustio.

FM42: Šta si o sebi naučio kroz likove koje si do sada igrao?

D.B: Kao i svi mi, likovi i uloge su i složene i kontradiktorne a ono što vidimo na sceni, platnu ili ekranu je samo jedan mali deo unutrašnjeg sveta jedne osobe. Ipak i u tom malom isečku života jednog lika postoji nešto što možete razumeti, čak i ako se na prvi pogled čini da je potpuno različit od vas. Gluma vas na neki način tera da razvijate empatiju – da pokušate da shvatite motive, strahove i želje nekog drugog čoveka.

U tom procesu često otkrivam i delove sebe kojih ranije nisam bio svestan. Sama činjenica da se intezivno posvećujem nečijim rečima, delima i postupcima dovodi do ispreplitanja misli i neizbežnog poređenja i poistovećivanja. Zanimljiv, ali ponekad i bolan proces. Misaono se postavim u situacije, koje možda nikad neću doživeti. Ipak barem na tren razmislim o tome, kako bih ja delao i kako bih se osećao – to je često osnova za glumačku odluku.

FM42: Kako brineš o svom mentalnom i emocionalnom zdravlju u industriji koja stalno traži više?

D.B: Glumački poziv zna da bude surov: od neminovne neizvesnosti, visokih očekivanja do potrebe da daš 110% sebe i u potpunosti se predaš. Smatram da je za mentalno i emocionalno zdravlje u ovom poslu važno naučiti kako napraviti distancu između privatnog života i posla. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da je to, bar osećajno, skoro nemoguća misija. Veliki broj glumaca, pa i ja, definiše se kroz profesiju, jer je sve usko vezano za nju.

Priroda glumačkog zanata tiče se nas samih, našeg tela, naših misli i osećanja. Kada radite na nekom projektu, u njega uložate mnogo energije, ali isto tako morate znati kada je vreme da se povučete i odmorite. Meni lično pomažu jednostavne stvari – fizička aktivnost, boravak u prirodi, razgovori sa bliskim ljudima ali i vežbe poput meditacije, koju sam nedavno otkrio za sebe. Trudim se da ne zaboravim da život postoji i van profesije i da je taj balans, zapravo, ključan.

FM42: Šta bi poručio mlađem sebi na početku karijere?

D.B: Rekao bih mu da bude strpljiv i da ne pokušava da ubrza stvari koje imaju svoj prirodni tempo. Karijera u umetnosti je dug put, i često ono što je naizgled zastoj, predstavlja zapravo samo faza sazrevanja. Takođe bih mu rekao da veruje svojoj intuiciji i da ne zaboravi zbog čega je uopšte počeo da se bavi glumom. Ako ta radoznalost i ljubav prema glumi ostanu prisutni, sve ostalo će vremenom doći na svoje mesto.

Naslovna foto: Rana Farahani