Nenad Škundrić je momak koji nije samo pozicinirao svoje mesto u svetu voditeljstva, kako je većina mislila da će biti na početku njegove karijere. Pokazao je da talente ne treba sputavati i zato smo od jednog autora i voditelja emisije “Ko vam dade termin” u međuvremenu “dobili” i glumca, pevača, pisca, itd… I sve to radi podjednako uspešno. Možda je za pojedince prva asocijacija na njegovo ime i prezime “oštar” jezik i transparentno iznošenje stavova, ali i njegov život ima drugu stranu medalje.

U ekskluzivnom intervju-u za naš portal, Nenad Škundrić je odgovarao na pitanja koja mu možda nisu nikada ni bila postavljena. I kao uvek, odgovarao je bez zadrške. Potpuno iskreno… o porodici, prijateljstvu, karijeri i mnogim drugim stvarima.

FM42: Da li si se ikada uplašio, s obzirom na talente koje poseduješ, da ćeš naići na osudu javnih ličnosti, ali i “običnih” ljudi?

Ne, ali zaista. Svi ljudi koji me poznaju upućeni su u to, da ja nikada ne bih pristao da radim nešto što nije u skladu mojih mogućnosti. Svih ovih godina koliko postojim na javnoj sceni, ništa nisam radio da bih se drugima dokazivao ili im “stavljao prst u oko”. Svoje talente sam usavršavao zbog sebe, želeći da ostvarim svoje snove. U svemu tome sam tačno znao šta mogu, a šta ne. Ne bih nikada svoje frustracije lečio tako javno. Meni je žao što u ovoj zemlji ljudi generalno ne mogu da u potpunosti prihvate ljude koji poseduju više talenata, pa ih čak nazivaju i pogrdnim imenima. To je dar od Boga. I naravno rezultat mog rada i moje upornosti. U svetu je poželjno da posedujete više zanimanja. Te osobe su traženije i poštovanije. A u Srbiji, čini mi se i u celom ovom regionu, kao da bi trebali da se stidite ako ste vešti i sposobni da podjenako uspešno “pucate” na više frontova. Međutim, više se ne obazirem na takve stvari. Ne dotiču me. Radim ono što volim i što umem, pa kome se dopadne super. Ako se nekome ne dopada moj rad, pa Bože moj, to je potpuno u redu. Neka svako izabere javnu ličnost koja mu najviše odgovara. Ne vidim problem u celoj ovoj priči. Ne tražim da me svi vole, ali bi mogli bar da me malo ostave na miru oni kojima nisam simpatičan, jer ja nikada energiju nisam trošio na ljude čiji rad mi nije zanimljiv.

FM42: Možda ih i sam provociraš svojim stavovima. Da li smatraš da si možda nekada i preterao?
Ako neko od mene očekuje da sedim, ćutim i da nemam svoje mišljenje, plašim se da ću ga razočarati. Znam da ja to malo oštrije radim, ali smatram da živimo u demokratskoj zemlji, gde svako ima pravo na svoje mišljenje, potpuno nezavisno od profesije kojom se bavi. Ukoliko sam nekome ostao dužan bilo šta, ja ću ga zamoliti ovom prilikom da mi se javi. Isto tako, ako sam nekoga povredio ili prevario. Nekada ishitreno odreagujem, ali nikada prvi neću “napasti”. Ljudi su stekli utisak da sam nekakav skandal majstor. Ako je u ovoj zemlji skandal majstor čovek koji se ne plaši da javno kaže sve što misli, onda pristajem da to i budem. Kao i što razumem neke moje kolege koje misle kao ja, ali ćute jer se plaše da progovore iz milion razloga. Ali ne dozvoljavam da mi bilo ko uskraćuje nešto na šta imam pravo kao građanin ove zemlje. Ne mešam se uopšte nikada u karijere svojih prijatelja ili kolega, niti me to zanima, jer smatram da svako radi kako misli da je najbolje za njega. Baš zato ni ja ne volim da mi svako soli pamet. Jedina osoba u mom životu koja je relevantna da mi na bilo šta skrene pažnju, i kada grešim, i kada sam u pravu, je moja majka. Sve ostale ljude iz mog okruženja poštujem, ali zaista smatram da kada su moja karijera i privatni život u pitanju, ne bi niko trebao da se meša. U januaru ću napuniti trideset pet godina, tako da odlično znam šta radim. Ne podnosim da mi neko “drži slovo”, a posebno ljudi koji ni sopstveni život i karijeru ne mogu da drže pod kontrolom, pa su navodno iz dobre namere odlučili da pomognu meni. Sve ću ja to sam završiti, oni neka se “pozabave” svojim životnim načelima i neka prvo pomognu sebi. Ne mogu da usvojim savet osobe koju smatram nedostojnom da mi se uopšte i obrati na takav način.

FM42:  Dosta si samouveren u svemu što radiš. Da li si takav i privatno?
Ovim poslom je nemoguće da se bavite ako niste samouvereni, ali samouvereni sa pokrićem. Zamislite mene kao javnu ličnost, a da ne znam da sastavim dve rečenice ili da nisam siguran u sebe i svoj rad. Naravno da postoje primeri koji su na javnoj sceni i koji imaju problem sa sopstvenom sigurnošću, ali onda bi trebali da potraže stručnu pomoć ili pronađu novo zanimanje. Javni posao zahteva samouverenost. Morate verovati u to što radite ili govorite. Nisam osoba koja “prosipa reči” tek tako, sve što kažem, kažem sa pokrićem. Privatno jesam dosta stidljiviji i mirniji, ali to svakako ne podrazumeva da se moji stavovi razlikuju ili da nisam samouveren. Vrlo je jednostavno kada postavite sve stvari na svoje mesto. Na sceni morate da grizete i da “gorite”, privatno sebi mogu da dopustim da budem i lenj, umoran, stidljiv i slično, ali kada se uključi ona čuvena “crvena lampica” postajem zver. Nema tu previše filozofiranja. Živimo u svetu šobiznisa. Ili se prilagodi njegovim pravilima ili kukaj da su svi ostali krivi što ti nešto ne ide. Menja se muzika, moda, čitav svet se menja, ne razumem tu potrebu nekakvog intelektualnog sveta koji se zgražava na sve i svašta. Biće da smo najmoralnija zemlja koja postoji, a da toga nismo ni svesni.

FM42: Mnoge kolege te se plaše, čak su ti “dodelili” i nadimak?

Strašno. Kada sam čuo da me zovu “ajkula” smejao sam se pola sata. Ne znam kako da objasnim ili nacrtam mojim kolegama koje pritom  izuzetno poštujem da je to besmisleno. Mislim da ne postoji osoba koja je više svojih kolega ugostila u emisiji od mene. I onda stvarno ne razumem kada čujem da me se neko plaši. Nemam nikakve moćnike iza sebe, sve što zamislim realizujem sam, ne pripadam političkim strankama, nikada nisam širio agresiju i mržnju. Zaista mi nije jasno odakle im takvo mišljenje o meni, jer ja se sa kolegama uopšte ne družim. Ne posećujem javna dešavanja, promocije, koncerte. Mi ne možemo ni da se sretnemo čak i ako posetim određeni događaj, jer ja tu dolazim kao gost, a svi oni su na svom radnom mestu.

FM42: Da li si od onih osoba koje lako zaplaču ili i tu sve držiš pod kontrolom?
Čini mi se da je to jedina “stvar” koju ne umem da držim pod kontrolom. I sad, kada vam kažem da plačem i po nekoliko puta u toku dana, vaši čitaoci će verovatno da se smeju. Smatram da sam i previše emotivan, pa čak i ranjiv. Poslovne stvari mogu da hendlujem, ali zato se privatno vrlo često “raspadam”. Jedva čekam da se završi ova godina, koja je za mene privatno bila veoma loša. Poslovno ne mogu da se požalim, ali ja sam od onih osoba koje smatraju da nijedan poslovni uspeh ne može da zameni privatni. Bilo je tu dosta stvari. Bliski ljudi su me razočarali, raskinuo sam emotivnu vezu u momentu kada sam mislio da sam pronašao ljubav svog života, baka mi nije zdravstveno bila baš najbolje i sve to je ostavilo velike posledice. Svakoga dana preispitujem sebe, pokušavajući da nekako dođem do odgovora zašto se baš meni dešavaju određene stvari. U tom haosu sam se i sam razboleo, ali nisam želeo o tome da pričam. Ovo je prvi i poslednji put. Ne možete ni da zamislite kako je kada vam se “svet” ruši, kada ste zdravstveno ugroženi, a ćutite o tome, iako vam dođe da vrištite na sav glas. Milion puta mi je došlo da svima kažem da me ostave na miru jer nisam mogao da podnesem to što niko nije znao kroz kakav period prolazim, a očekivali su da rešavam njihove gluposti. Onda sam se povukao na nekoliko meseci, očekivajući da će tad shvatiti da mi je potreban mir. Ali ništa od toga. Zaista ne volim da me ljudi sažaljevaju, ali mi je bilo užasno kada sam morao da glumim da mi je sve savršeno, a privatno sam prolazio kroz golgotu. Tada sam u sebi probudio i mnoge strahove, a to je bio još jedan problem više, sa kojim nisam znao kako da se izborim.  Onog momenta kada sam shvatio da će mi već ugroženo zdravlje biti još ugroženije ako nekako ne stanem na “put” ljudima koji su me opterećivali raznoraznim glupostima, u poređenju sa onim kroz šta sam ja prolazio, odlučio sam da im kažem “dosta više”, “ne postojim”, “nema me”, “povlačim se”… ni sam se ne sećam šta sam sve govorio. Telefon gotovo da nisam ni koristio. Bio je isključen. Imao sam potrebu da taj loš period prevaziđem samo u krugu ljudi za koje znam da su mi dokazani prijatelji, naravno, pored moje porodice. Sada polako stajem na noge i idem dalje.

FM42: Šta te najbrže rastuži, a šta nasmeje?
Ne podnosim nepravdu. I potpuno je nevažno da li je ona “spremljena” za meni blisku osobu ili za nekoga koga lično ne poznajem. Namerno sam rekao “spremljena”, jer te stvari se ne dešavaju slučajno, tek onako. Tada sam ja spreman na sve. Taj potez očajnika da “udari” na slabijeg od sebe, dovodi me do ludila.  Ali takve situacije više izazivaju bes u meni, nego tugu.
Kako su nam se približili svi ovi praznici, kod mene je više prisutna seta, nego razdraganost. Koliko god sam ostao jedno malo dete u duši, čini mi se da su godine i sve loše stvari koje su mi se dešavale ubile u meni tu razdraganost. Decembar, a posebno januar je najtužniji u mom životu. Setim se svog bezbrižnog detinjstva, ali i majke koja se uvek borila za mene, posebno kada sam “ostao” bez oca u svojoj jedanaestoj godini. On je naravno živ, ali nikad nije imao potrebu da mi se javi, čestita rođendan ili bude tu kada mi je bila potrebna muška figura. Zbog njega sam zapostavio i svoje sestre, ćerke njegove rođene sestre. U kontaktu sam sa njima, često razmenimo poruke, podržavamo jedni druge, ali ne pamtim kada sam ih video. Obe su postale majke. Često mi zastane knedla u grlu, dođe mi da prekorim sebe što sam dopustio ocu da utiče na sve to. Smatram da nisam najbolji brat. Nikada neću zaboraviti trenutak, kada sam pre nekoliko godina svratio u jedan kafić i video jednu od sestara, koju do tad nisam video godinama. Bio je to nezaboravan, ali i veoma bolan susret za mene. Ceo život mi je bio pred očima. Potrudiću se da to promenim, da postanem bolji čovek, a oca ne bih više nikada spominjao. Majka je sve to zamenila, i bez obzira što znam da se nikad nije žalila, nekako se uvek pitam da li je sve moglo drugačije. Ona mene voli neizmerno, i dan danas, to je jedna neverovatna ljubav, iako smatram da nisam baš uvek bio najbolji prema njoj. Milion puta mi dođe da joj se izvinim za sve moje hirove, nekakve faze koje je bilo jako teško gledati, ali se plašim. Nemam još uvek hrabrosti za to. Gledam da to nekako nadomestim. Skoro svakoga dana idem sa majkom u nabavku, na pijacu, usput se ispričamo, smejemo, nekad malo i zaplačemo, ali to je najdragocenije provedeno vreme. Setim se i deke koji više nije sa nama, posebno kada mi je teško i kada ne vidim izlaz iz nekakvog psihičkog sivila, onaj osećaj kada vam nije ništa, a sve vam je. Tada se baš isplačem. Odem na groblje ili ga u sebi zamolim da nas sve sačuva, da mi oprosti što sam često slab jer on nije voleo da vidi moje suze. Želim da verujem da me on čuva, jer me ta vera nekoliko puta  spasila, u suprotnom bih poludeo. To su sve životne stvari koje svi mi imamo, ali potpisujem da kada bi neko ko me smatra drskim i bezobraznim proveo samo nekoliko sati sa mnom, da bi promenio mišljenje o meni i da bi shvatio, tačnije, napravio razliku između javnog predstavljanja i onoga šta sam ja zapravo. I sad, možda mi nećete verovati, ali zaista se ne sećam kada sam se poslednji put iskreno smejao. Uglavnom su to neke spontane situacije koje napravim sa bližnjima ili prijateljima, ali to je trenutak, pa se brzo i zaboravi. Svakako sam bez obzira na sve, zahvalan mojoj rodbini što je uvek bila uz mene, što sam osetio njihovu ljubav i podršku, iako fizički nisu bili tu. Ponosan sam na sve njih, kao i na svoju majku i baku koje volim najviše na svetu. Na sebe sam ljut.  Ali ta međusobna ljubav je toliko snažna, da verujem da ćemo se povezati i samo nastaviti tamo gde je osoba koju sam već nekoliko puta pomenuo, umešala prste na najprljaviji način.

FM42: Najavio si i cd koji će objediniti sve pesme koje si napisao tokom ove godine, roman, autorsku emisiju…?
Na cd-u aktivno radimo i to mi je prioritet. Zaista uživam u tome. Pojaviće se početkom godine i zvaće se “I KADA ME ZABORAVE SVI…”. Pre mesec dana objavili smo peti singl sa tog albuma. Pesma se zove “Bježiš mi kao nikada”, otpevao je hrvatski izvođač Matej Plavček, dok je za muziku i aranžman bio zadužen jedan grčki kompozitor. Trenutno promovišemo i šesti singl, jednu lepu rok pesmu u izvođenju Miloša Popovića. On je inače jedini pevač koji će na ovom albumu otpevati dve pesme. Pre mesec dana promovisali smo prelepu baladu “Čamac u mestu”, sada “Zaleđeni grad”, ali zaslužio je. On mi zajedno sa još nekolicinom prijatelja, među kojima su i sestre Bojana i Vladana Veljković pomaže da taj projekat zaživi. Nakon svih loših stvari koje su mi se desile, ne žurim nigde. Kad završimo cd, onda ću razmišljati i o novoj predstavi jer od glume sigurno neću odustati, i o knjizi, autorskoj emisiji. Samo da bude zdravlja, ostalo ću lako. Pre tri meseca na portalu MAGAZINBALKAN.EU imam svoju rubriku “BACI PET” u kojoj sam ugostio najeminentnije ličnosti sa prostora cele ex Jugoslavije. Imao sam potrebu da ljudima posle pola decenije “zabavnog” rada sebe predstavim u “ozbiljnijem” novinarstvu i uradim samostalno intervju-e sa ljudima koje nisam ugostio u emisiji “KO VAM DADE TERMIN”, a koju radim zajedno sa Zoranom Pavić. Tako da su kroz “BACI PET” već prošli i grupa Colonia, Božo Vrećo, Neda Ukraden, Matija Dedić, Alen Islamović, advokat Toma Fila i mnogi drugi.