FM42: Isidora, kako si se našla u svetu novinarstva?
U svetu novinarstva našla sam se sasvim slučajno. U mojoj kući radio se, a i još uvek se radi “prelom novina” (pripreme za štampu), kao i članci, jer je moj otac osnivač regionalnog štampanog medija. Međutim, to nikada nije bio moj san. Bila sam uspešna u plivanju, plesu, dizajniranju i šivenju kostima, ali i u kozmetičko-estetičkim procedurama i na maksilofacijalnoj hirurgiji, dok sam pohađala srednju školu. Želela sam da jednog dana budem dobar estetski hirurg, a završila sam kao neko ko želi da ovaj svet popravi i ulepša kao novinar. Iako su mi svi govorili da ne mogu upisati državni fakultet i Odsek za medijske studije, moj inat je pokazao da je to ipak moguće. Za vreme fakulteta, uvek sam govorila da nikada ne bih radila na televiziji, da više volim pisanu reč. I kao za sve u životu za šta kažemo “Nikad neću”, to nam se na kraju dogodi. Tako sam ja, igrom slučaja, iz puke dokolice rešila da se prijavim na konkurs za novo TV lice, i eto, sad sam tu. Na regionalnoj Radio-televiziji Šabac.

FM42: Sloboda medija u Srbiji konstantno opada. Imas priliku da radis na televiziji Šabac koja se i dalje trudi da gradjanima Srbije pruži istinite informacije. Kako izgleda tvoj dan na televiziji?
Nijedan dan na televiziji nije isti. Dešava se nekad i da nema nekih zanimljivih događaja, ali se češće dešava da se radi konstantno, dan-noć, svaki dan. Ovo društvo već dugo podeljeno na “ove” i “one”, tako su i čitaoci, slušaoci ili gledaoci podelili medije, a kolegijalnost u samim medijima iščezla. Svaki šampani medij ili televizija ima svoju publiku, onu koja joj veruje. Onom drugom delu građanstva je nemoguće objasniti da su stvari u Srbiji zaista drugačije, da nije sve “roze”. Ali to je već priča za sebe. Iz mog ugla, sreća je raditi u mediju u kom nemaš ograničenja, nemaš cenzora i što je najvažnije ne koristiš autocenzuru. Sa istim pristupom pratim i ono što čelni ljudi Šapca rade, ali i ono što šabačka opozicija (Srpska napredna stranka) radi. Sa istim pristupom sam mogla da pratim i proteste “Jedan od pet miliona” kao i proteste SNS-a ili onaj “karavan” “Budućnost Srbije”. Na protestima sam i jedne i druge pitala isto pitanje: “Zbog čega ste Vi na protestu?”, ovi prvi su svaki put želeli da kažu svoje mišljenje, dok ovi drugi ne, verovatno jer ga nemaju.

FM42: Da li si nekada imala neku neprijatnost od strane sagovornika?
Možda jednom, kada sam radila baš te proteste SNS-a, kada su svakog koga sam pitala okretali i kada mi je jedan šabački profesor u penziji, čijeg su sina zaposlili, zapretio prstom i rekao “Nemoj to da radiš”. Na svu sreću, većih neprijatnosti nisam imala, bar za sad.

FM42: Koliko je važna podrška kolega?
Svaka podrška je važna, svakom čoveku, za sve odluke koje donosi i za sve ono što uradi. Čovek se tada oseća jače, manje usamljeno i više veruje u ono što radi. Snaga raste kad znate da niste sami. Često mi se dašava da se branim od zih jezika šabačkih naprednjaka, da se pravdam, i često dobijam podršku od ljudi koji me prate na društvenim mrežama ili koji prate moj rad. Od kolega, reči podrške izostaju, retki su oni koji će da kažu i lepu reč pa makar bila i glupa, ali od njih to nikada nisam ni očekivala. Od njih se očekuje solidarnost, koja danas ne postoji. Svako gleda samo na sebe, ne sluteći da tako nešto može da se dogodi i njima, njihovoj porodici, što im ja zaista ne želim.

FM42: Da li u novinarstvu danas žene imaju više hrabrosti od muškaraca?
Meni se čini da da, ali isto tako i sujetnije. Nisam sigurna zbog čega su hrabrije, da li iz želje za dokazivanjem ili želje za uspešnom karijerom. Ja, negde, više na tu hrabrost gledam kao na ludost, a novinarstvo kao sredstvo koje može dovesti do poboljšanja stanja u svetu, za šta muškarci često nemaju osećaj.

FM42: Da li vidiš sebe u nekom drugačijem TV formatu?
Za sada ne, retko pristajem da vodim emisije. Više bih volela da se bavim nekim istraživačkim novinarstvom i da ostanem u informativi, ali kod mene se to nikada ne zna. Sve zavisi od ponuda ili mogućnosti da realizujem svoje ideje.

FM42: Savet koji si dobila u vezi novinarstva i koji bi rado podelila sa onima koji žele da se bave tim poslom.
Savete skoro pa nikad nisam dobijala, sem od mog oca: “Prvo se udaj, rodi decu, pa se onda bavi karijerom”. Taj savet nisam poslušala. Ali za sve one koji žele da se bave ovim poslom rekla bih da nose udobnu odeću i najbitnije  udobnu obuću, da se ne boje i da budu iskreni u svemu što stvore, jer to ostaje zauvek zabeleženo u arhivama. Ovaj posao je zaista lep, često ne shvatam suviše ozbiljno kad kažem “Idem na posao”. Sreća je raditi posao koji voliš i biti i ostati dete.