Glumac Vahidin Prelić priča nam o tome kako su počeli prvi dani u pozorištu, kako se priprema za uloge, te i da trenutno radi na svojoj prvoj zbirci pesama koju planira uskoro da objavi.

FM42: Kakve vas uspomene vežu za prvi dan u pozorištu?
VP: Ne bih sad mogao da se setim svojih početaka i prvih dana u pozorištu, ali ono što mi je ostalo interesantno i”” zanimljivo je kad sam bio u vojsci, nisam ulazio jedno dva ili više meseci u pozorište, pa smo sticajem okolnosti imali neku svečanu akademiju u pozorištu, tada se sećam tog mirisa koje ima samo pozorište i koji može da razume samo onaj ko radi u njemu. Kao povratak kući.

FM42: Kako se pripremate za vaše uloge?
VP: Ne znam. Čitam dosta, gledam filmove. Mada, s jedne strane ja glumu osećam I doživljavam kao način života. Mislim da priprema za jednu ulogu ne nastaje tog trenutka kad se radi na njoj, već odvajkada. Sve ono što gledamo, slušamo, osećamo, posmatramo druge, čitamo, sve to makar ja, posmatram glumačkim očima i negde absorbujem za svoje uloge.

FM42: Da li vas zbog neke uloge grize savest?
VP: Obično kad igram negativce, ne nemam grižu savesati, jer sve to što se desilo na sceni nije stvarno, nije realno zlo, već nešto što je iluzija, ali posle svakog tog takvog procesa čovek prođe neku svoju katarzu I zapita se da li sam ja takav, da li sam ja licemer, da li sam spletkaroš itd, da li ja želim da postanem neko takav.

FM42: Da li ste nekada odigrali neku ulogu za koju mislite da vam nije odgovarala?
VP: O, da. Mnogo puta. Nekada to nije bila moja volja nekada je to bio nedostatak inspiracije, nekada nezadovoljstvo. Ne znam, zbog toga me ne grize savest. Šta je tu je. Rad se uvek isplati.

 

 

FM42: Da li imate neki ritual dok čitate scenarije?
VP: Ritual? Ne baš. Ali uglavnom čitam svoje tekstove na čitaćim probama, a kod kuće pred spavanje. Nekako mi se ustalio i običaj da stavim tekst ispod jastuka da bih ga brže zapamtio.

FM42: Na kojim projektima trenutno radite?
VP: Trenutno radim na obnovama predstava, jer poćinje sezona. Završio sam seriju u kojoj sam bio mali deo toga, ali jako sam ponosan što sam radio sa jednim od naših najboljih filmskih reditelja, Predragom Antonijevićem. Imam malu ulogu u seriji Ubice mog oca, koja će se emitovati na RTS-u, a u pozorištu igram oko jedanaest naslova što na maloj što na velikoj sceni. Mada mi je trenutna preokupacija moja zbirka pesama koju bih voleo da objavim ove godine, te radim i na tome.

FM42: Koliko je presudan kostim u gradjenju lika?
VP: U pozorištu, pa I na filmu, iako su dva različita jezika, ne važi ona Odelo ne čini čoveka.  Nama, kao glumcima je jako bitan kostim. Meni puno znači kad je tačan, kad te odmah inetifikuje sa likom, ne mora to da bude tipski, npr doctor ili policajac, ali da mi znamo iz kog sloja društva dolazi. Na kraju ima kostima koji te inspirišu, kad uđeš u njega odmah ti daje nešto da jednostavno zaigraš.