Film „Biće novih leta“ nalazi se u postprodukciji i donosi komediju-dramu nastalu iz istinitog događaja i dugogodišnje saradnje. Sa Urošem Tomićem razgovarali smo o razvoju scenarija, ulozi producenta i koscenariste, odnosu filma i televizije, kao i o iskustvima koja su oblikovala njegov autorski put.
FM42: .Film „Biće novih leta“ je u postprodukciji, kako je nastala početna ideja za ovaj projekat
i šta vas je lično privuklo toj priči?
U.T: Moj prijatelj i kolega Gvozden Đurić mi je ispričao ideju za njegov sledeći film, istinit događaj koji je pročitao kao članak u novinama. Mnogo mi se dopala, naravno. Samo bitno je napomenuti da je Gvozden čovek koji uvek paralelno piše i razvija nekoliko ideja i scenarija, da budem precizniji, minimum deset. U tom trenutku smo radili na nekim drugim projektima, ali taj scenario je stalno bio tu i vremenom mu je postao prioritet. U početku sam bio samo producent, ali kako Gvozden i ja većinu stvari radimo zajedno, i on i ti sumanuti likovi su me sve više uvlačili u
pisanje samog skripta.
FM42: Ovoga puta potpisujete film kao producent i koscenarista – koliko se ta uloga razlikuje od vaše dosadašnje rediteljske pozicije i šta vam je bilo najizazovnije?
U.T: Bio mi je poznat teren, jer sam već radio kao producent, a donekle i kao scenarista na seriji Grupa, gde sam bio kreator. Iskreno, sve manje volim tu reč i način na koji se upotrebljava, naročito u domaćim projektima, ali da – suština je u tome da sa ostalim kolegama kreirate likove,
linije priče, ton, čitav svet. Ovde je, naravno, za mene rad bio detaljniji, osmišljavanje i pisanje konkretnih scena. Scene na kojima sam najviše doprineo kao koscenarista nastajale su po kafićima (meni takvo okruženje prija za rad), dok sam boravio u Novom Sadu, odakle je Gvozden. Često je sa nama bila i njegova ćerkica, koja nam je bila i prva publika.
FM42: Vaši projekti često kombinuju žanrovske elemente sa snažnim društvenim temama. Da li je to i slučaj sa „Biće novih leta“ i šta publika može da očekuje?
U.T: Ovo je komedija-drama, ili ti dramedy. I baš mi je prijalo nakon niza kriminalističkih serija koje sam radio. Mislim da su nam kao inspiracija poslužili filmovi Aleksandra Pejna, kao i neke divne rumunske drame i komedije, ali kao gotov projekat, film mi sada deluje malo više kao francuska komedija-drama ili, kako kaže jedan kolega: ma ovo je skandinavska komedija. Tako da eto, svako će možda videti nešto drugo. U svakom slučaju, mislim da je to osveženje za naše bioskope.
F.M42: Nakon uspeha serija „Grupa“ i „Kljun“, kako danas gledate na granicu između televizije i filma da li ona za vas uopšte još postoji?
U.T: Uvek su mi uzori i inspiracije filmovi, čak i kada radim serije, ali eto, na primer, za seriju Kljun su Jeleni Gavrilović i meni i neke serije bile važan uzor, poput Sharp Objects, kao i poznate američke crime i sci-fi serije iz devedesetih. Ipak, kada smo shvatili da osmu epizodu možemo
da uradimo kao mali film, to nam je bila velika, dodatna motivacija. Sada, više nego ikad, mnogo više mi se rade filmovi i opet mnogo više gledam filmove nego serije. Mislim da je granica opet nekako veća i jasnija u kvalitetu. Iako je, naravno, vidno da bioskopi izumiru, evo samo ove
godine smo imali mnoštvo baš dobrih filmova, za razliku od prethodnih godina: One Battle After Another, Hamnet, Sirat, It Was Just an Accident… Imam osećaj da će mi se dopasti i Sentimental Value, Nouvelle Vague i Secret Agent.
FM42: .„Tilva Roš“ je obeležila početak vaše karijere i imala izuzetan festivalski život. Na koji način vas je to iskustvo oblikovalo kao autora i producenta?
U.T: Da, prošle godine je bilo 15 godina Tilve. A baš pre neki dan me je Mina podsetila da je bio i rođendan firme Kiselo dete, koju smo osnovali Nikola Ležaić, Mina Đukić i ja. Iskreno, fenomenalan period. To je bio sam početak, završili smo fakultet, osnovali firmu i odmah krenuli u dugometražni film. Nismo znali ništa, ili nismo znali mnogo, ali smo se svi zajedno stvarno trudili da uradimo nešto dobro, naravno najviše Leža kao reditelj tog filma. Prosto sam tada osetio da volim da radim sa prijateljima u timu i da mi, čak i kada ne radim sopstveni projekat kao reditelj, isto toliko prija da prijateljima i kolegama budem producent dok oni režiraju. Mislim da nikada nisam bio na više festivala nego u tom periodu, što je jednog našeg kolegu, sećam se, prilično iritiralo zbog svih tih postova na Fejsbuku, pa je bio u fazonu: „Smaračka ekipa: Tilva Roš Film Festival.“
FM42: Serija „Grupa“ postala je fenomen i najgledanija serija u Srbiji 2019. godine. Šta mislite da je bio ključ njenog uspeha kod publike?
U.T: Mislim iskreno da je kasting bio presudan. Imali smo predivne mlade glumce, Denisa Murića, Pavla Mensura, Ivanu Zečević, Milija, kao i nešto starije glumce, kojima su to bile prve veće i glavne uloge: Igora Benčinu, Filipa Đurića, Milicu Trifunović, Tijanu Marković… ali i Jasnu
Đuričić u jednoj neočekivanoj ulozi.
FM42: .„Kljun“ je ušao u takmičarski program Canneseries-a i osvojio nagradu publike koliko vam je međunarodno priznanje važno u daljem radu?
U.T: Ne mislim mnogo o tome, mada kada se kaže tako, to možda zvuči neiskreno, jer svakome prija neka vrsta potvrde, priznanja. Naravno, to stvarno nije najbitnije i nije cilj kada pravite nešto. Ali da budemo realni i pošteni, ta nagrada koju pominjete i nema toliku težinu. Postoje festivali i priznanja, prevashodno za filmove, ali i za serije, koji imaju daleko veći ugled i za koje svi znamo. Nekada su ih naši veliki reditelji često dobijali ili bili nominovani i to im je definitivno pomoglo u karijerama, ali to se, nažalost, već duže vreme baš retko dešava sa našim autorima.
Naravno, krivo mi je što Stefan Vukić i ja te godine nismo otišli u Kan, ja sam dobio koronu par dana pred put, a on je ja mislim primio kinesku vakcinu koju EU nije priznavala.
FM42: Rođeni ste u Beogradu , a odrastali u Alžiru,Pančevu i na Karaburmi. Koliko su ta različita okruženja uticala na vaš senzibilitet i teme kojima se bavite?
U.T: Rođen sam u Beogradu, prvi deo detinjstva bio je Alžir i Karaburma, a zatim Pančevo. Posle smo kao deca često putovali po svetu sa tatom, koji nas je vodio sa sobom zbog posla. Nisam mnogo razmišljao o tome sve do trenutka kada sam se ozbiljnije zainteresovao za film i osetio
da mi prija opus australijskog reditelja Pitera Vira, čiji se filmovi uglavnom bave sukobom različitih kultura i likovima koji dolaze u okruženje kojem ne pripadaju. To je, naravno, naknadna racionalizacija svega toga. Prvi film kog se sećam da sam uopšte gledao, baš kao mali, bio je u
Alžiru, na VHS-u, ratni film Kelijevi heroji sa Klintom Istvudom, koji je, uzgred, sniman u Jugoslaviji. I sećam se te pustinje i komune, gde smo živeli, sačinjene od različitih nacija.
A Pančevo je jedan zanimljiv grad koji je u poslednjih 25 godina iznedrio mnoštvo glumaca, direktora fotografije, producenata i reditelja. Jedan od njih, Milan Todorović Toki (Hajduk u Beogradu, Mamula, Zona mrtvih), moj je drug iz istog razreda u pančevačkoj gimnaziji i zajedno smo snimali svoje prve kratkometražne treš filmove.
FM42: Studirali ste istoriju pre nego što ste upisali režiju. Da li vam istorijsko obrazovanje i danas pomaže u razumevanju likova i društvenog konteksta priča?
U.T: Studirao sam istoriju jer sam, zahvaljujući ocu, u njoj bio od malena, pa mi je u tom trenutku bilo najlakše da to upišem dok sam meditirao nad idejom da li da probam da upišem režiju. To poznavanje istorije neko vreme nije bilo konkretno vezano za moj rad, ali evo sada jeste,
nekoliko projekata koje razvijam svi su vezani za istorijske događaje.
FM42: Kao autor i producent sa snažnim regionalnim i međunarodnim iskustvom, kako vidite budućnost srpske i regionalne kinematografije ima li, po vama, „novih leta“ pred njom?
U.T: Iskreno, bez ikakve pretencioznosti, nisam ljubitelj nove domaće kinematografije, naročito od, recimo, 2000. godine. Prosto me ti filmovi ne interesuju, ne uzbuđuju me i ja nisam publika za njih. Od domaćih filmova u poslednjih nekoliko godina meni su odlični Lihvar Nemanje Ćeranića i Moj jutarnji smeh Marka Đorđevića, a oba su zapravo debitantski filmovi. Moj lični favorit među novijim filmovima, generalno, jeste dokumentarni film Dragan Wende – West Berlin Dragana von Petrovića. Posebno se radujem i novom filmu Mine Đukić, koji bi, mislim, trebalo da se snima krajem ove godine. Ona je u isto vreme izrazito vizuelno pismena, kinestetična, duhovita i neko ko duboko oseća stvari, ali pre svega iskreno voli i živi film. A nemamo mnogo takvih autora.
Naslovna foto: Goran Djukanović
