“Mićo ko ti ova?”, pitala me je Melanija dok je ležala na trosedu, sa nogom u gipsu, na kom se potpisala cela bolnica, taksista i pola mog komšiluka, dok sam je vodio iz bolnice. To je bio šok – njen poziv. Tri godine su proletele, au… Nego, i za tri godine se desi svašta. Nekako sam diplomirao, pre toga se vratio u moj mali grad, pre toga imao prvi i poslednji sastanak sa predivnom devojkom, koja je otišla u Ameriku i sa kojom sam se čuo par meseci… kasnije smo prosto prestali da kontaktiramo.
“Na koga misliš?, pokušavao sam da je ignorišem i da gluimim kako radim nešto veoma važno za kompom.
“Pojma nemam Mićo, dopisujemo se već pola sata.”
“Dopisuješ se pola sata preko mog telefona sa MOJIM prijateljima?”, već me je isturirala.
“E, nisam ja kriva sto sam telefon ispustila u toaletu onog apartmana u bonici dok sam se krila iza vrata kad su došli da me izbace, jer mi ti nisi donosio tablete za dizanje pritiska da me zadrže tamo gde je lepo i toplo, bar još mesec dana znaš. I onaj mini bar, prazan…”
“To nije mini bar aman! Već mali frižider! Pa odakle mini bar u bolnici!”, počeo sam da se šećkam po sobi.
“Pa što ne bi bio mini bar u bolnici! Dai h ima više ne bi svi bili bolesni, nego ova tvoja baš uporna, kaže tu je u gradu, da je nazoveš, baterija joj pri kraju. Rekla sam da je tu tvoja zagipsirana drugarica i da ne bude sebična”, nastavila je Melanija da kucka i da se otima sa mnom oko telefona.
“TEODORA!”, viknuo sam gledajući u telefon, ne prepoznnavajuci broj, ali prepoznavajući sliku na Viberu.
“Melanija Mićo, ja sam Melanija, posenilio si ti odavno!”, otrčao sam u kupatilo. Iznenađen da mi se Teodora javlja posle tri godine, tu je, igrom slučaja, u mom malom gradu. Uvek bih prepoznao njen glas, miran, bistar…
“Otvaraj Mićo uneredih se”, prekinu me u sentišu Melanija koja je štakom razvaljivala vrata.
“Ko ti je to?”, bila je iznenađena Teodora.
“Baba pobegle iz ludnice, ima Alchajmera, utripovala da je Drugi svetski rat”…
“Daću ti ja babu dedo jedan, izlomiću ovu štaku o tvoju glavu znaš, pradedo jedan!”, vikala je Melanija na sav glas. Teodora i ja smo prekinuli. Rekao sam joj da ću je ubrzo nazvati.
“Mićo izađi, neću ti ništa svega mi mog, piški mi se”, bila je neuverljiva Melanija sa druge strane vrata.
“Neću!”, bio sam odlučan, više uplašen doduše.
“A Mićo izađi, znaš da sam duševna žena… Ju čekaj Mićo, zvonim!”, čuo sam kako se odgegala nazad u dnevnu sobu, polako sam izašao iz kupatia.
“Loloo moja, pa dobro si se setila da aktiviraš broj!… Šta? Da ti vratim telefon?… Šta će ti?… Pa nisam nikog zvala, mislim javila sam se Anđelku mome, zvala moje, e pozdravila te strina puno… da… da, pa ne mogu da ti vratim telefon imam nekih obaveza u gradu… da, sa Ivanom, ma da… Aj ćao.”, vratila je telefon u torbu uz teatralan zaključak da smo svi postali, citiraću – živčani.
“Šta se dere ova Lola na mene, uvek je bila nekako duševna, kao ja”.
“Ti ladno sve vreme koristiš njen telefon?”, više ništa nije moglo da me iznenadi.
“Ma jok more, evo tri dana kako je deaktivirala broj, mislila da joj ukrali telefon”…
“Pa ti si joj ukrala telefon, aman!”
“Mićo, ja nisam kradovka! Prosto je ostao kod mene onda kad padoh onu noć po sred leda, na pravdi Boga…”
“Vrati joj telefon odmah, zovi je!”
“Jes’, a šta ću ja posle. Beži Mićo, sedi tamo, da mrdnuo nisi, moram u toilet. Čekaj me tu, imam plan! ”, otštakala se nekako do toaleta. Seo sam i gledao u jednu tačku. ONA ima plan…
“Šta čekaš, spremaj se, ta tvoja Isidora nas čeka u kafani “Evropa” u 6. Jao šta da obučem tužna…”
“Teodora… I kako misliš čeka?!”
“Dok si se ti prenemagao tri godine ja lepo se dopisivala sa ženom! Sve sam udesila, aj aj polazi… Smoto smotani. Napisala ti žena fino, kaže imali ste prvi sastanak, želi drugi…”
“Gde mi je napisala?!”
“Pa na Viberu dok sam ćaskala sa njom! Biće tu nešto biće, haj haj polazimo!”
“Kako misliš polazimo! Valjda idem sam!”
“Mićo, ako odeš sam opet ćeš napraviti glupost. Nećete se videti bar još šest goddina. Srodnu dušu ćeš naći u staračkom domu, a kakve si sreće možda je tvoja srodna duša već u staračkom domu, daj Bože samo da je žensko, mada i da je muško šta sad, nužda zakon menja, svega mi mog, polazi bre!”
Došli smo do lifta.
“Macane ne radi lift, moraćeš opet da me nosiš, hajd hajd, ojačao si.”
Spustismo se nekako dole, smestismo se u kola i krenusmo. Još uvek vreme praznika, policija na svakom ćošku, te nas je patrola zaustavila.
“Dobro veče, redovna kontrola, da li ste pili nešto”, ljubazno je pitao policajac pošto je tražio dokumenta.
“Ni pili ni jeli, gladni smo k’o niko moj, žurimo u kafanu!”, brecnula se Melanija
“Molim Vas napustite vozilo”, strpljiv je bio policajac.
“Ne mogu. Zagipsirana sam da prostiš. Ovaj može, ali je rasejan kao da je drogiran!”.
Izašao sam iz kola. Pretresli su nas potpuno i pustili da nastavimo.
“Kakva drskost! Da li smo nešo pili! Ko te pita da li si jeo šta! Stoj macane, stoj, stigli smo! Jao ovo sa policijom ispade čudo, kao kad sam u avionu pevala onu pesmu, Bomba, bomba…”
“Gospode Bože…”
“Pa to Mićo Otkud sam znala da je bomba – bomba na svakom jeziku. Sletesmo u Mađarsku, pretresli me ko ovi sada, nego , šta bi ti da ti mene nije ?”
“I ja se pitam…”, progunđao sam onako za sebe.
“Hajde macane, vadi me iz kola i polazi, vreme je da se stvari stave na svoje mesto”.
“E, a otkud ona ovde, mislim Teodora, kad si se već dopisivala sa njom… Nije stigla da mi kaže.”
“Polako macane, srećan zakasnio nije”, namignula mi je Melanija.
