Glumačka karijera Zlatana Vidovića traje decenijama i obuhvata film, televiziju i pozorište, a svaka nova uloga nosi novu emociju i novo pitanje. U razgovoru za Fashionmag42 govori o zahvalnosti prema svom profesionalnom putu, o snazi scenarija filma „Biće boljih leta“, temama porodice, istine i prolaznosti, kao i o važnosti saradnje sa rediteljem.
FM42: Vaša karijera obuhvata širok spektar uloga na filmu, televiziji i u pozorištu. Kako danas gledate na svoj glumački put?
Z.V: Zahvalan sam svojoj karijeri i svemu što sam imao prilike da radim u pozorištu, na filmu i na televiziji. Blagosloven sam kao glumac koji je imao priliku da radim sa sjajnim kolegama i rediteljima i u velikim, izazovnim i dobrim projektima. Ponosan sam na trajanje onoga što radim. Mislim da je to negde za glumca najveća potvrda trajanje karijere.
FM42: Scenario za film „Biće boljih leta“ nosi snažnu emotivnu nit. Šta vas je lično privuklo ovom projektu?
Z.V: Mene je lično privukao sam scenario i činjenica da je inspirisan istinitim događajem, i naravno odlično napisane uloge, okolnosti i situacije, kao i taj spoj drame i komedije koji je prisutan tokom čitavog scenarija. Već na prvo čitanje mi je bilo jasno da tu ima mnogo toga da se ponudi glumcu i da u glumačkoj igri može mnogo toga da se radi. Za mene, kao glumca, jako je zahvalno graditi ovakav lik.
FM42: Da li vam je ova uloga otvorila neka nova lična pitanja?
Z.V: Svaka uloga otvara nova lična pitanja, pogotovo kada se radi o ovakvom scenariju koji se bavi porodicom, koja je nukleus našeg društva. Tako je i u meni otvorilo neka pitanja koliko smo svi iskreni u svojim porodičnim odnosima, u odnosima prema drugim ljudima, članovima porodice, prema samom sebi. To me je potaklo na mnogo razmišljanja. Veoma sam zahvalan što sam imao priliku da se bavim ovim tekstom i svojim likom, jer baveći se suštinski time, čovek radi na sebi, to jest glumac.
FM42: Film se bavi temama prolaznosti, nade i tihih životnih lomova. Kako ste se emotivno nosili sa tim tokom snimanja?
Z.V: Film se zaista bavi prolaznošću života, emocijama, odnosima u porodici i meni je, kao glumcu, kroz razvoj mog lika Andrije bilo jako zanimljivo kako se njegov odnos prema deci i supruzi otvara, ali i prema sebi i ostalim likovima u filmu. Kroz razvoj njegovog lika, film me je potakao na mnoga razmišljanja. Nosi u sebi duboku emotivnu poruku o odnosu prema porodici, društvu, moralu, prema laži i prema istini, i u sebi nosi ključne tačke današnjeg društva.
FM42: Koliko vam je bila važna saradnja sa rediteljem?
Z.V: Saradnja sa rediteljem bila je ključ da prihvatim ovu ulogu. Gvozden i ja se znamo od ranije radili smo na seriji Liberta, gde sam tumačio glavnu ulogu. Kasnije smo sarađivali na seriji Mama i tata igraju se rata, zatim je bio gost na mom pozorišnom festivalu u Gradišci, pa smo radili jednu monodramu koju treba da završimo. Počeli smo rad na njoj i treba da radimo još jedan film. Tako da Gvozden i ja nismo samo saradnici na relaciji reditelj– glumac, nego smo i dobri prijatelji. Sa njim se konsultujem generalno o svemu što radim i sa čim se susrećem u karijeri. On je čovek koji mi je mnogo pomogao i koji mi mnogo znači u mojoj dosadašnjoj karijeri.
FM42: Postoji li scena koja za vas nosi posebnu težinu ili simboliku?
Z.V: Najemotivnija scena mi je bila ona koju imam sa ćerkom u filmu, gde joj otkrivam neke svoje tajne i ispovedam se pred njom. To je za mene, kao glumca, bila jedna sjajna scena u kojoj je taj lik mogao da pokaže svu svoju ranjivost i nesigurnost, ali i veliku snagu da prizna ono što mnogi od nas nikada ne priznaju i što je veoma teško priznati, pogotovo rođenom detetu. Ta scena je sjajno napisana i meni je mnogo značila.
FM42: Kako danas birate projekte da li vas više vodi priča, lik ili trenutak u kome se vi sami nalazite?
Z.V: Uloge danas biram u skladu sa trenutkom u kom se nalazim. Najviše po tome da li mi se scenario dopada, da li sebe vidim u tome i da li mogu da ispoštujem očekivanja reditelja, scenariste i produkcije. Tu ima mnogo varijabli i mnogo pitanja pre nego što se uđe u bilo koji projekat. Sam film po sebi je teška materija jednom kad uđeš u to, popravnog nema. Šta si snimio, to je to, za razliku od pozorišta gde kroz igranje svaki put možeš da tešeš i dorađuješ svoju ulogu. Na filmu je mnogo drugačije i zato treba biti pažljiv u biranju uloga.
FM42: Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon gledanja filma „Biće boljih leta“?
Z.V: Voleo bih da publika sa sobom ponese nakon gledanja filma „Biće boljih leta” jednu lepu emociju i toplinu, veru u porodicu i ljubav. Zaista mislim da ovaj film to pruža na kraju. Verujem da će publika izaći sa jednim takvim osećanjem da se svako osvrne oko sebe, poljubi svog bližnjeg, bilo da je to otac, majka, brat, sestra, baka ili deka. Svi koji imamo porodicu treba da budemo zahvalni na tome i mislim da je to negde i poruka ovog filma.
Naslovna fotografija: Nebojša Babić
