Već četvrt veka Miško Plavi kroz projekat „Music Around the World“ povezuje kulture i publiku širom sveta, noseći zvuk harmonike od Balkana do Japana. Sa više od 250 koncerata, filmskom muzikom i prepoznatljivim spojem različitih muzičkih izraza, njegova karijera svedoči o emotivnoj iskrenosti i snažnoj umetničkoj energiji.
FM42: Već više od dve decenije izvodite projekat „Music Around the World“.
Kako danas gledate na taj program i njegov razvoj?
M.P: Sada je to već četvrt veka. Od samog početka, gde sam doživljavao neverovatnu razmenu emocija i energije sa japanskom publikom, kada sam pred svaki sledeći koncert, uz veliku tremu, razmišljao da li ću opet moći da ponovim čudo od sinoć? Shvatio sam da svaki put moram da „eksplodiram“ i da deliće moje male duše otrgnem iz sebe i predam publici, blanko, bez očekivanja da će mi se išta vratiti… do sadašnjeg trenutka, kada to već radim rutinski. Sada više ne postavljam sebi to pitanje. Ipak sam mnogo puta dokazao samom sebi. Naravno, i dalje je često tu i trema, leptirići u stomaku, teskoba… No, razvio sam tehniku priprema za nastup koja mi pomaže da izađem „kao zapeta puška“ na binu, sam, pred publiku. Uključuje razne psihofizičke vežbe i traje, za solo koncerte, dva sata.
M.P: Održali ste više od 100 koncerata u Japanu. Šta je japansku publiku
najviše povezalo sa vašom muzikom?
Broj 100 je iz vremena kad sam pravio svoj veb-sajt http://www.miskoplavi.com. Od tada, broj je narastao na 250. Japanska publika je osetila moj bunt, prkos, tugu, inat, osetila je moju emociju. Dolazio sam iz sveže bombardovane zemlje, 2000. godine, iz građanskih ratova, inflacije, izolacije. Zanimljivo je da u Srbiji nikad nisam odsvirao solo koncert kao u Japanu. Razlika je u tome što tamo imam mnogo veću odgovornost. Ovde predstavljam samo sebe, nekakvog malog Miška Plavog. A tamo predstavljam i Srbiju. Uvek je najavljeno uz moje ime i ime zemlje iz koje sam. To mi daje dodatnu energiju i neverovatnu snagu. Jer, pre svega, dan-danas niko ne zna za našu malu zemlju, a taj jako mali promil ljudi koji su čuli, misle o nama sve najgore, naročito posle ratova, kada su sve slušali sa CNN-a. I onda, iz bunta, uhvatim moju harmoniku i iscedim iz nje svašta. Kako su rekli u recenziji jednog koncerta – on svira taj instrument na način koji nije uobičajen. Vežbao sam po osam sati dnevno. Nisam mogao da dozvolim da budem loš i potvrdim njihova pogrešna saznanja.
FM42: Album „Istok ljubi zapad“ simbolično spaja kulture. Koliko je danas, u
vremenu podela, važna ta poruka u muzici?
M.P:Nema učinka nikakva poruka u muzici, danas vlada đavo i svet je postao prilično čudno mesto.
FM42: Vaš muzički izraz kombinuje klasiku, džez, mediteransku muziku i
balkanski folklor. Kako gradite taj autentični zvuk?
M.P:Imam svoju muziku koju sam godinama komponovao za razne prilike, za filmove, za svoje kompakt-diskove, za pozorišne predstave. Na nju je uticala muzika koju sam voleo – hard rok, jazz rok, fusion jazz i, najviše od svega, instrumentalna muzika. Bend koji je najviše uticao na mene je Weather Report, fusion jazz iz osamdesetih.
FM42: Da li je harmonika danas potcenjen instrument u savremenoj muzici?
M.P: Ne bih rekao. Svira se širom zemljine kugle. Južna i Severna Amerika, Evropa, Rusija, Japan, Kina…
FM42: Komponovali ste muziku za srpske, francuske i američke filmove. Da li se
razlikuju očekivanja producenata i publike u tim sredinama?
M.P: Ne. Očekivanja su uvek ista – originalnost, visok kvalitet i kohezija sa filmskom slikom.
FM42: Koliko vam filmska muzika menja način razmišljanja u odnosu na koncertni
rad?
M.P: U početku sam imao tremu, da li ja to mogu… Kasnije, kao i sa solo koncertima, stekao sam samopouzdanje. Prilično se razlikuje proces stvaranja. Dešavalo se da delove filma pustim na ekranu i u isto vreme sviram i snimam. Uvek je to davalo odličan rezultat. U svakom slučaju, izazovno je i lepo.
FM42: Predvodite Miško Plavi Trio sa Vasilom Hadžimanovim i Srđanom Dunkićem
Džonijem. Šta je ključ dobre muzičke saradnje?
M.P: Ključ je što su njih dvojica muzičke gromade. Vrhunski muzičari i virtuozi. Sa njima je sve lako. Dešavalo mi se na koncertima da oni odjednom počnu da sviraju nešto što me u prvi mah iznenadi, pomislim skoro sa negodovanjem: „Pa čekaj, nismo se ovako dogovorili!“ Da bih u sledećem trenutku shvatio koliko je genijalno to što oni rade. Prepustio bih se njima i dodavao svoj doprinos tim neverovatnim momentima.
FM42: Koliko je improvizacija važna u vašim nastupima i da li publika prepoznaje taj trenutak „ovde i sada“?
M.P: Publika uvek oseti kad je nama na bini baš dobro, kad improvizujemo, i uvek se uključi, aplaudira i tapše u ritmu. Ponekad i nas iznenade pojedini momenti na koje publika reaguje. U svakom slučaju, lepo je kad se stvori krug između nas i publike. Ako bih gledao hronološki, prvih pet godina dešavalo se da imamo i koncerte gde ne možemo da se nađemo sa publikom i gde ne uspemo da izazovemo reakciju. Ali to vreme se završilo. Ipak, 15 godina zajedničke ljubavi prema muzici koju sviramo više nikad i nigde i nikog ne ostavlja ravnodušnim. Šta bih više mogao da poželim?
FM42: Na koncertima koristite loop-sampler pedalu i uživo gradite zvuk koji podseća na orkestar. Da li tehnologija pomaže umetničkoj slobodi ili je
ograničava?
M.P: Svakako pomaže ako se koristi na pravi način. Ali nisam ljubitelj muzike koju sviraju isključivo mašine, tehno i srodni pravci.
FM42: Da li više volite intimne akustične koncerte ili velike bine sa razglasom?
M.P: Obe situacije su lepe, iako svaka nosi svoju posebnu draž. Svirao sam gitaru osamdesetih ispred 130.000 ljudi i harmoniku za 25 ljudi. Izazovno je i jedno i drugo.
FM42: Na vašem repertoaru su i obrade Stivija Vondera, Astora Pjacole i EKV-a.
Šta vas vodi pri izboru tih autora?
M.P: To je muzika koju privatno slušam i volim. A u grupi EKV sam svirao jedno vreme bas gitaru i Milan i Bojan su mi bili jako dobri drugovi. Tužan sam što ih nemam odavno, a srećan da su ostavili tako dubok trag iza sebe.
FM42: Šta želite da publika ponese sa vaših koncerata u emotivnom smislu?
M.P: Ljubav. Jedino za šta vredi živeti.
FM42: Na čemu trenutno radite i šta publika može da očekuje u narednom
periodu?
M.P: Trenutno se bavim poslom koji najviše na svetu ne volim da radim, promocijom petnaestogodišnjice postojanja benda Miško Plavi Trio, sa Vasilom Hadžimanovim i Džonijem Dunkićem. Planiramo uskoro probe za novi materijal koji ćemo izvoditi na koncertima i festivalima i kojima ćemo obeležiti jubilej. Očekujem i veliki beogradski koncert sa zanimljivim gostima, još ne znam detalje.
Naslovna foto: Misko Plavi Solo, Belgrade, Serbia, 2003
