MELANIJIN VELIKI POVRATAK: ŠTO TI LEPA BURMA
Ja ostala dostojanstvena. Sve ti ja pratim. Nikome ja ne moram da se dokazujem. Čitam ti ja ihaa… Sve sam od Mocarta pročitala kad su izbacili one četiri knjižice sa nekakvim CDom u prilogu… Dakle, dostojanstvena do kraja. Izašla sam iz pritvora. Lola me moja sačekala. Oprostila mi je sve. S komšinicom se baš sprijateljila. Te dve hladne noći su provele ćaskajući kroz rupu na podu, dok Soja nije nabacila plinsku bocu, jer je odžačar kasnio… Eno Soja srećom nije povređena, ali stan joj renoviraju. Lola srećom nije bila tu, ali i njen stan renoviraju. Da se iskupim, iako sam ni kriva ni dužna stradala, iznajmim ti ja nama apartman u nekom novosagrađenom hotelu. No to nije bitno.
Uzmem ti ja pasoš, pocepam ga na froncle i lepo kas do Supa. Tamo guzva, vade neke lične karte, kažu staro za novo, pojma ti nemam, ja za glavu, plači, grebi lice – muž mi u Cirihu u bolnici, pasoš mi ukrali, moram novi dobit svega mi mog, a ja se u stvari napravila luda da bih se sastala sa onim prikanom što nas pazio dok sam bila na pravdi Boga dva dana pritvorena. Kad – kud si pošla sirota ja, on ne radi na pasošima, sudarili se dok sam tražila telefon u torbici ispred Supa. Ja tu šake preko lica i u plač. Kukam jadna, ma narikače mi ravne nisu. Al kukam stvarno, mislim se kud iscepah pasoš, ko zna kad će novi, a ovaj lik je ionako stalno tu. E kad se ubila nisam.
“Što ti lepa burma”, kažem ti ja njemu onako neposredno, da ne pomisli da sam tamo neka što se nabacuje oženjenima. On se postide mukica, drmnu gutljaj one nes kafe i naruči nam po pelinkovac. Ja pametna moju burmu davno izgubila, pa mirna. Al sam se naježila, k’o niko moj, to sam rekla i Anđelku mome prvi put kad sam ga videla. Pomislih kako je i šta radi, al me brzo prošlo. Ćaskamo ti mi, pričamo tako na sve teme, pričam ti ja o Cirihu, vamo tamo, vrtim pramen kose, vrtim, vrtm oko prsta, sva ti se dala da koketiram, kad mi pramen nadogradnje osta umotan, sreća on se u momentu okrenu da se javi nekima što su ulazili u kafić pa ne vide moju muku. E ako to nisu bili leptirići onda ne znam šta su svega mi mog, dala sam za tu nadogradnju boga oca para! Gunuh ti ja to nekako u džep, nastavismo da pričamo i pričamo… zazvoni mu telefon, plati račun i raziđosmo se. Odoh ti ja tužna sama u hotel, smrzla se k’o baba u kupaćem na promaji, sedi ti Lola u apartmanu, čačka po internetu. Zaklopih joj tu budalaštinu i reko „Lolo, idemo u provod!“. Nećkala se, ne kažem, ali je pristala pošto je onaj fini taksista od pre neko veče trubio pola sata ispred hotela. I pošto je došla patrola. I pošto sam platila neko dete da nam baca petarde na terasu. PS. Lola je zvala policiju.
Izblamirah se kao niko moj! Ali prošlo je i to, ubedila sam policajce da smo Lola i ja u vezi i da prolazimo kroz krizu. Odveza nas tako taksista do neke lokaacije, a tamo – pa ja ne vladam tim opisnim rečima toliko, mada svaku novu pribeležim u tefter… kad tamo hmm recimo da je vazduha bilo više kod Lole u stanu u sred požara. Nazad u taksi, vozi Mićo. Pita on „Gde“?! Mislim se, da znam gde rekla bih ti, vozi brate dok ne naiđemo na neko mesto gde fino može da se sedne, popije, ošacuje nešto, kulturica neka, da se popne na sto, zaigra… Vozi on tako. Nas dve na zadnjem sedištu kao Titio i Jovanka, osmatramo, sve škiljimo, svaka drži po jednu stranu. „STOJ!“, videh ja fino mestašce. Ovaj stade, Lola neće napolje ni živa. Ma izlazi mislim se da te ne odnesem sad tamo. Reče Lola šta ćemo tamo, trešti muzika, šest stolova i tri čoveka… Pa maco to ti obećava najbolji provod. Uđeš, ne foliraš se kao muški rod da slažeš neke face, samo se iskeziš svima, trepneš i za sto u ćošak. Tako i bi. Šta tu imam da se uzbuđujem, došli ljudi seli, muka ih naterala, nisu od dobrog u kafanu pobegli, sigurno! A ne kao onamo gde zamalo završismo, došli ljudi da se slikaju, objave i odu kući. Anonimnost macani, anonimnost je u modi, misterija. Je uvek bila in. No sedosmo mi tako, tup – stiže piće. Zahvalih se ljubazno, rekoh konobaru da čoveku što je častio odnese, i ostalima u kafani ali po mojoj želji – dupli jeger sa tri kocke leda. „Ali to su moji stalni gosti, gospodin koji je poslao piće pije isključivo pivo, a ostali će po rakiju“, posoli meni pamet konobar. „Slušaj macane, iscepala sam pasoš na froncle, dva dana ležala u zatvoru, videla savršene cipele, a butik je zatvoren zbog praznika… samo mi još ti fališ da me nerviraš. Uradi kako sam rekla, mušterija je uvek u pravu!“, pade mi mrak na oči. Nije prošlo sat vremena, spojismo ti mi stolove, Lola ja i njih šest sede sa nama i zvockaju. Lola našla i molera, i čoveka za parket, i advokata da tuži ove iz zgrade, to sam je ja ubedila. Ja pokazujem sliku ovog mog čuvara, što ga tajno uslikah na piću, niko čoveka ne poznaje. Sedimo ti mi, muzika piči kad se prenerazih. Ulazi na vrata onaj lik što je bio ono veče kad se zapušio dimnjak,a ja privedena bila, onaj lepi što se dere. Kad mi srce ne iskoči! „Komšija, aj da popiješ jedn sa nama!“, povikah ja kao kada sam videla Anđelka mog drugi put u životu. Pogleda me kao da sam pucala u njega, pa promašila i sede tik pored izloga. Aj mislim se, lutka si, i treba da budeš u izlogu. Šapnem ja konobaru da mu odnese piće. Ova šmizla odbi piće. O kakvo vreme došlo, ne može žena čoveku piće da pošalje. Da skratim. Reko Lolo, idemo. Prenerazi se žena, ko veli napolju pingvini padaju u nesvest, mi da gacamo po onom mrazu u sve štiklicama. A reko opušteno, samo dostojanstveno. U tim fazama mi sinu genijalne ideje!
„Lolo, zovi onu tvoju što ’ćapa vinjak sa Švepsom! Ona što sipa kapi vinjaka u šveps.“, upalila mi se lampica!
„Tihanu?! Ma šta ti je devojka ima problema sa sinusima, prehlađena!“
„Da, da, bila sam i ja tako prehlađena, zovi odmah, u stvari nemoj, daj mi telefon!“
Dade mi Lola telefon, ja pobegoh, Zaledili mi se prsti, vrtim ja onaj imenik sirota, ono sve blokiralo, javlja se neka mukica, glas joj ko Džeju posle koncerta, ja reko brzo da dođe Loli pozlilo ispred kafane te i te i sakrih se iza nekih frižidera ispred prodavnice. Vidim ja moju Lolu gleda unezvereno oko sebe, kad za nekih deset minuta parkiraše se kola i izlazi ova. Ja isplanirala: dok objasnim obema šta sam zamislila svanuće. Dakle plan je da se Tihana pojavi ja potrčim, otmem joj torbicu, sarijem se, one pozovu policiju, ja se odjednom spontano tu stvorim, odemo u policiju, jer onaj moj reče da dežura. Mislim kako da bezrazložno banem u Sup svega vam vašeg? Dakle, stala ova, torbetinu neku drži, preko lakte, skontam ja moraću dobro da se zaletim. Potrčah ti ja, trčim, stego mraz,. Uvatih ovu za torbu, kad se prosuh po sred trotoara ko niko moj! Zviznuh glavu – led je pukao.
Evo me na hitnoj. Prelom noge. Zadržaće me večeras. Neki divni medicinski tehničar je dežuran. Ne verujem da ćemo skoro na piće.
