Kako sam prošla neko veče, beše li sinoć, ne znam, ali sam prošla, k’o niko moj. Došla ti ja iz dijaspore, Anđelka uhvatila tahikardija pa sam rešila da praznike provede na klinici za odvikavanje od mene, te ja uvatih let u zadnji čas i pravac u zavičaj. Gde ću ti tužna, svi se porazboljevali. Vele neki virus zavladao, a to od kad sam otišla društvo neće rakijice i slaninice, al moja Lola me pozva da blejimo na gajbu. Kud da blejim, mislim se ja, izblejah se u onom Cirihu kao niko moj, neki jezik govore, pre sam naučila indijski, Anđelko mi uveo satelitski program, reko oću u provod. Aj, da poslušam Lolu moju, da se okupimo, pa ćemo videt šta i kako dalje. E šta me snašlo, dobro sam prošla.
Sela ti ja – izuj se! Ženo draga, mislim se ja, pa jurili su me po aerodromu dok sam ja vijala ove cipele, nov model, sva u fulu, treba u šputkama da sedim. Aj dobro. Nema pušenja! A!? E nećeš ga vala, u Cirihu već tri put pritvarana zbog onih đavola što detektuju dim, ne možeš cigar duvana ni u toaletu, sad mi se ovde ovi moji ufursatili, ma eto već počeše živci da mi udaraju u slepoočnice. Skinula ti ja kaput, sva dominatna, sijam ko kometa ono noću kad proleti, ma svemirski brod! Kupila ti neki prslučić, a ono ko jeleče, nema gornje dugme, a dao Bog ima me, reko neka vide ove moje šta ti je majka priroda… kad opet – prc! Sve se nešto udamile, fenserica, noktići, kosa, nije da sam ljubomorna svega mi mog, ali brate prva sam otišla u beli svet, prva sam razvela čoveka, prva se udala kad ono… šta dočekah! Stojim na terasi na minus trista, tresem se i ćapam onu cigaretu kao narkomanka neka, đavo mi je spalio! E reko sebi Melanija propade ti žurka. Još došao Žika, našao devojku.
A ona sva bitna, kaže tri jezika priča. A gde radiš ti srećo, priupitah je ja, kaže u Visokoj Čkoli, ako je dobro razumeh. E mislim se gde te u visoku školu primiše tako malešnu svega ti tvog! A Žika neko sakoče nabacio, e udario me grom ako steznik nije stavio, pa mu onako košuljica strukirana, pa cipelice, pa frizuricu ko onaj pevač…onaj Origano…Biber, da, Biber… Ma mislim se – dugo me nije bilo, ovi su načisto pošandrcali. A ja ti gladna, gladna jadna kao niko moj. Donela Lola neke orahe i mandarine, smokve, đavole kojekakve, a ja kako pogledam onog klempavog Žiku pomislim na prase kako se vrti na ražnju. A smrzla, a bosa, a jadna, a oni ćiću ćiću ćiću, samo ćićore nešto, smeju se, ne razumem ih ništa kao one moje u Cirihu. Poludeh ti ja, odoh u toalet, pozvah taksi, reko plaćam kolko tražiš ali nađi mi neku dežurnu trafiku, kupuj mi dve litre crnog, al iz tetrapaka, i elektronsku cigaru da ne dobijem upalu pluća. Eto ti njega posle dvadeset minuta, na zdravlje mu sve bilo, dadoh mu pedeset evra – nije mi bilo žao!
Skupilo se tu nekim 7-8 ljudi, osoba, kako se već precizira to. Pošla ti ja u kuhinju, reko moram Anđelku da se javim, uvatih neki spor internet, poslah mu poruku da sam u krevetu i da ga volim do neba i nazad, uključih onu elektronsku cigaretu, otvorih vino i cug! Oni se tamo raspričaše, muzika kao da je na znakovnom jeziku – ništa se ne čuje, a ja gladna jadna, a ugrejat se ne mogu. Tu ti ja drmnem, evo ne znam kolko, vratih se u tu, da ih nazovem masu i nekako se uklopih. Poče tu neka priča. Pošla Lola do toleta, a ja ti kriziram tužna! Ona elektronska budalaština mi spržila jezik te se ja fićnuh iza nekog olijandera, tu stoji pored neka fina vaza, reko taman da otresem pepeo, i pripalih. Kad eto ti i ona Žikina visokoobrazovana mi zatraži jednu, kad ulazi Žika tetura se – drmno mi tetrapak iz kuhinje.
Ona neka sa nečim što se zove frizura, sve je gledam, kapi kao neke uzima, jes kapi, ne možeš ti mene prevarit, švercovala sam i ja vinjak dok sam mogla da ga podnesem. Sve ih sirota u šveps kapće, kaže sinusi. Jes jes. Sela ti ja u fotelju. Gledam ti tako Lolin stan, fin stan svega mi mog. Lepo ga sredila, zagledah se u onu vazu pored olijandera, iz vaze ide dim. Meni se to posebno dopalo. Ustala ti ja, stala, gledam. Pa to ni u Cirihu nisam videla, lepa teget plava vaza, ona velia, stona da kažem, a ide dim iz nje, a onako fino miri, podseća na detinjstvo kad smo imali one smederevce. Pohvalim ja Lolu kad je izašla iz toleta, reko ženo draga pola Ciriha sam obišla, ja ovako nešto lepo nisam videla. Pita ona na šta mislim. Reko ova vazetina, što se dimi iz nje, a miriše kao drvo iz kamina. Kad skoči Lola poblede… POŽAR! – Viknu ono prase od Žike! O reko budalo pijana nije požar vidi šta je Lola nabacila vazu. Pomeri ti ona vazu, svi skočiše, ljudi ispod parketa kulja dim kao kad puste na onim žurkama kad nam dođu pevači u dijasporu. Smir’te se, viknuh ja. Pa nisam ćorava. Ne gori Lolin stan nego stan dole! Ovi trče, obuvaju se, ja bosa jadna dole kod komšija, lupam na vrata ko niko moj! Šta ću sad, mislim se, zvoni ja na neka druga vrata, kad ono otvara bunovan dasa, ko od planine odvaljen, a lep, a crn, a oči ko onaj verenički prsten što mi Anđelko kupio, a ja sva kulturna, reko izvinte, ja odavde nisam, ali sam ubeđena da u vašoj zgradi gori nečiji stan.
Pa zovi vatrogasce ženo! – izdra se on na mene, a glas što ima, prosto da poželiš da ti se dere, sve da si mu kriva! Ja šta ću jadna u romingu, pozvah, dadoh podatke, kao da se kandidujem za predsednika, čujem ovi moji od gore silaze, ja jadna trk po čizme i cigare i ono malo vina, dok mi ga ne popiju. Skupismo ti se mi ispred zgrade. Zvoni meni telefon, o mislim se koji me sad đavo snađe, prekrdašila sam račun već uveliko za sve pare.
Ono vatrogasci, da ih dočekam na glavnom putu do zgrade. Šta tu jadna, signaliziram ti ja tamo onim telefonom, a kaput ostavila gore, e reko nek mi ga sad ugase pa ću ih sve zapalit! Trče ti oni gore, razvlače crevo, a mladi, a lepi, a snažni, ja ti sve za njima kašljem na silu, ko velim da mi neko usta na usta kisenika da, držim onaj tetrapak, Lola pokušava da otključa stan, kad ovaj fini vatriogasac, sad će on, kad polomi ključ u bravi. Razvaljuj! Pa reko kud si zaključavala stan, pa reče dok je oprala sudove, pa mahinalno. Još kuka nije ponela pasoš.
Aj reko more, kupićeš drugi, beži dole. Ušli ti vatrogasci, razvališe lajsnu gde sam rekla da je dimnjak, probiše parket, vidim ja odole komšinica neka spava, alo reko ženo gori ti stan ustaj. Tek ovaj mali vatrogasac mi kaže da nije tu dimnjak. Otkud ti ja znam tužna gde ti je dimnjak, prvi put sam ovde. Trknuše ti oni redom, uzbuna, komšije što lože da momentalno prestanu, i zavrnuše nešto u podrumu pa blokiraše dimnjak. Vratismo se mi gore, ono zadimilo. Ovaj neki glavni sve fino gleda, kad nađe žarište. Pita on jel neko tresao cigaru tu i tu. A jes bila neka rupa između onog đavola što se uz zid stavlja da parket bude lepši, baš kod vaze, a lepa vaza, ali šta sam ja znala. A setih se ja. Kad sam išla da popijem još malo iz tetraka, a nigde piksle u stanu ja ti fljnuh cigaretu iza.
Nisam htela iza, al eto čiklić ne pade de treba. Zaglavi se negde tu u toj rupi, a Loli se tu prosuo aceton neki dan, nije znala tužna. Pa nekako buknulo na drugi kraj – fizika je to. Evo mene u pritvoru 48h zbog, kako kažu dizanja panike, lažne uzbune, 2 promila alkohola u krvi i spopadanja službenog lica. Lola ljuta veli mora da kupi nova vrata, ne može da više gleda u komšinicu kroz pod, pritisak joj 240 – gornji, pola sobe joj je srušeno i smrzava se. E sramota ih bilo i stid, svega mi mog. Ionako nisam imala gde da prespavam, kod Lole se nešto zeznulo kad su na kratko morali da isključle struju, pa je u stanu hladnije nego napolju, a duva kroz pod iz komšinicinog stana. Telefon mi ostaviše, pa videše da nisam neka ludešćara, došla žena među svoje da se malo opusti, a sad još ispadoh požarevka, ili kako se već ono kaže. A jes – priomanka, evo dabucuje mi ovaj slatkiš što pazi na nas pritvorene. Kontam da popijemo piće u ponedeljak.
