U Muzeju grada Beograda od 6. do 8. marta će biti prikazan tradicionalni showcase Instituta za umetničku igru. Ovogodišnji showcase se održava pod sloganom Meki rituali u okviru kog će biti predstavljeni radovi studenata osnovnih, master i doktorskih studija Instituta a koji si nastali pod mentorstvom Prof. Dijane Milošević, Prof. dr Snežane Arnautović Stjepanović, Ognjena Vučinića i Doc. Katarine Bućić. Radovi koji će biti prikazani su u formi koreografija, višemedijskih instalacija, video radova, performansa i fotografija. Važan deo ove postavke čini izložba plakata završnih predstava Instituta koji su nastali od njegovog osnivanja 2014. godine.
MEKOĆA I PROVOKATIVNOST LIČNIH i DRUŠTVENIH RITUALA
Zajednička odrednica radova koji se prikazuju na ovogodišnjem showcase-u je pomalo iznenađujući i suptilan kvalitet mekoće i nežnosti, kojima su suprostavljeni oštrina postavljenih pitanja o smislu stvaranja u okviru nametnutih ograničenja, kako onih koji su nastali kao posledica društvenih ili onih koji su nastali kao proizvod ličnih ograničenja.
Mekoća je odredila i samu formu radova, koja je često promenljiva, gde se performans preliva u video, pozorišna forma se transformiše u performans. Pažljiva koreografija videa inicirana je zvučnim prostorom, zvuk se transformiše u sliku.
U našem savremenom trenutku, gde smo svedoci narastajućoj grubosti, konfliktu i često nasilju, potreba da se istražuje prostor novouspostavljene nežnosti govori o moći umetnosti da kreira protivtežu, da osvetli one aspekte naših života koji će nam pomoći da transformišemo taj mrak u novu, pokretačku energiju. Ovi radovi kao da su nastali iz promišljanja značenja koja kreiraju isprepletanje svetlosti i senke.U ovom slučaju možemo da kažemo da je senka proizvela potrebu za svetlom koja se očituje u istraživanju mekoće i nežnosti – tela, mišljenja, postupaka.
Teme radova se kreću od istraživanja ličnog sigurnog prostora koji proizvodi unutrašnji mir, ženske unutrašnje snage i lepote tela, uživanja u mekoći oblika tela, koje je nekada golo a nekada prekriveno svetlucavim prahom, mekoći bebine kože praćenim ritmom otkucaja srca, istraživanje emocija sigurnosti, sreće, radosti, utehe, izazivajući umirujući, meditativni efekat.
U kontrastu sa ovim kvalitetom jesu lični i društveni obredi, rituali, koji pored proizvodnje osećaja mekoće i slobode, izazivaju i unutrašnju buku ili klaustofobiju, osećaj ograničenosti i gubitka, kao u slučaju mera nastalih usled pandemije ili teške pojave krađe beba.
Kroz radove se prepliće lično i društveno, nudeći nam jedan novi, drugačiji pogled na vreme u kome živimo.
Prof. Dijana Milošević
