FashionMag42 Vam sa ponosom predstavlja intervju sa svetskim fotografom – Brianom Rasicem
FM42: Da li vam se posao fotografa sam nametnuo, ili ste ga sami odabrali?
Deslio se nekako spontano. Otac je imao aparat, nije ga previše koristio i ja sam nekako bio znatiželjan da vidim kako sve to ide pa sam naučio i da slikam ali i razvijam filmove i sam pravim slike. Takodje je interesantna i moja ljubav prema muzici koja je u meni razvila potrebu da to što slušam i vidim i fotografišem. Tako sam nesvesno spojio dve moje ljubavi a vremenom mi je to postala i karijera.
FM42: Ispričajte nam ukratko kako ste ostvarili saradnju sa poznatim Roling Stons-ima?
Počeo sam da ih fotkam kao fan jos u Zagrebu 1976 godine onako iz publike, a početkom 80 tih i profesionalno. U početku moje londonske karijere ja sam mnogo radio. Bio sma ‘gladan’ i želeo da što više toga vidim i čujem pa i fotkam. Da bih to mogao da radim, zavisio sam od PR ljudi i kompanija ploča. Kako je vreme prolazilo, video se moj rad po magazinima širom sveta, videlo se i kako i za koga radim. Vremenom sam stekao poverenje i tako su počeli da stižu i pozivi za saradnju. Meni su Stonsi jedan od ako ne i najdraži bend kad je muzika upitanju i fotkanje njih mi je bilo veliko zadovoljstvo i ponos oduvek. Nisam nikad skrivao moju strast pema njima pa su polako ljudi videli da imam poštovanje, ljubav i želju a i potrebno znanje, te su me pozvali na saradnju. Mene uvek zovu … retko da ja sam nešto tu zamišljam i tražim. Ja radim i ako me neko pozove za saradnju, ja verujem da se neće pokajati. Tako je bilo i sa Stounsima. Kada bih uradio posao, bili su zadovoljni i sledili su novi pozivi kad sam im trebao.
FM42: Koliko se vaš rad danas razlikuje od onoga sa početka vaše karijere?
Pre svega mislim da ne radim koliko sam radio u početku. Tokom godina se nauči šta se prodaje a šta ne i kada se dodje do neke tačke gde si video i čuo ‘sve’ … polako čovek počne da kalkuliše što je prirodno. Iskreno, više nemam ni nekadašnji entuzijazam, za šta nisam možda samo ja kriv već i sama muzika koja se toliko menjala proteklih godina. Ne može čovek sve da voli. Sa druge strane, verujem da sam daleko više profesionalan i da sam bolji svakako danas nego na početku. I to je normalno. U svakom slučaju, jos uvek postoje trenutci i kada sam srećan i ponosan što radim to što radim i ne verujem da će me ti osecaji ikad napustiti. Oni nisu toliko česti, ali svaki posao koji radim ja uradim najbolje što mogu, bez obzira na emocije. Volim da kažem da sam objektivan … misleći na fotografski objektiv. Obim posla je manji ali je moje ime ‘veće’ danas pa sam verujem i zaslužio da ne radim bilo šta.
FM42: Koje fotografisanje vam je ostalo u pamćenju za ceo život?
Uvek najteže pitanje. U principu su mi najdraže saradnje sa mojim herojima … recimo nastup Roling Stounsa u Riu na Kopakabani 2006 godine pred skoro dva miliona ljudi, saradnja sa Kit Ricardsom povodom njegove knjige Život kao i nedavne knjige za decu gde sam ja uradio promo fotke njega i njegove ćerke Teodore koja je ilustrovala knjigu. Saradnja sa Dejvid Bovijem, Dejvid Gilmorom iz Pink Floid, Pol Makartni … prvi susret sa velikom zvezdom Kejt Bus daleke 1980 godine … posle svih ovih decenija i svih filmova i JPG a nije se lako čak ni setiti, a kamoli izabrati sve situacije, prilike i ljude, ali sam svestan da ih je bilo i mnogo i lepih tj. da su svi oni kao i uopste moja karijera postali nešto na sta mogu biti i srećan i ponosan.
