Iako je javnost najpre upoznala Vukotu Brajovića kao jedno od najprepoznatljivijih lica domaće modne scene, njegov put ga je ubrzo odveo u potpuno drugačiji svet – onaj glume, produkcije i pisanja. U iskrenom razgovoru za FashionMag42, Vukota otkriva kako je modeling uticao na njegovo oslobađanje pred kamerom, zašto je glumu dugo smatrao „zabranjenim hramom“, kroz kakve je izazove prošao radeći na kultnom filmu Zona mrtvih, kao i na kojim ličnim projektima danas radi. Sa prepoznatljivim humorom i dozom melanholije, govori i o Beogradu koji pamti, kao i o tome zašto veruje da se najispravnije odluke donose – instinktom.
FM42: Vukota, kako je tvoja karijera u modelingu uticala na tvoj kasniji rad
kao glumca?
Najviše je uticala na polju oslobađanja pred kamerom, što je pre modelinga bila misaona imenica za hronično stidljivu osobu poput mene. Gluma i modeling, iako na prvi pogled deluju blisko, zapravo su potpuno različite discipline. Iskustvo u modelingu ti ne može poboljšati dikciju ili te naučiti logičkom akcentu, ali ti može pomoći na polju neverbalne komunikacije sa kamerom ili zamišljenom publikom. Takođe, kroz modeling sam naučio da reditelju ili fotografu prosto moraš bezrezervno verovati, jer u suprotnom ne činiš uslugu ni sebi, ni projektu na kom si angažovan.
FM42: Šta te je motivisalo da napraviš prelazak iz modelinga u glumu?
Gluma je u mojoj porodici nešto kao “Zabranjeni hram čija su vrata otvorena samo za odabrane”, u koje se, prirodno, nikad nisam ubrajao. Međutim, na prvoj godini studija produkcije na FDU, desilo se da mi koleginica sa režije dodeli malu ulogu u svom ispitnom filmu, što je bilo dovoljno da pomislim da to možda i nije BAŠ TOLIKO nepristupačan zanat kako mi je oduvek delovao! Par godina kasnije, nakon nekoliko snimljenih kampanja i moje njuške na solidnom broju bilborda u gradu, producenti neke serije su me kontaktirali i ponudili mi malu, ali zabavnu ulogu. E sad, iako sve to i nije ispalo toliko loše, ta serija na kraju nije emitovana kad je trebalo, pa sam na sledeći angažman čekao par godina. Kako bilo, snimajući baš tu prvu seriju sam shvatio da bih možda celoj toj priči vredelo dati šansu…
FM42: Kako si doživeo svoj prvi glumački angažman?
Iskreno, bio sam iznenađen idejom da ću se uopšte upustiti u jednu takvu avanturu. Tu se i dan-danas gotovo ništa nije promenilo. Svaki put kad prihvatim neku ulogu, misao koje se najteže otresem je uvek ona legendarna “šta mi je sve ovo trebalo”.
FM42: S obzirom na to da si se uspešno oprobao kao producent, scenarista i glumac, a posebno bio zapažen u filmu Zona mrtvih, kako danas gledaš na ta višestruka iskustva i šta su ti donela u profesionalnom razvoju? Sa ove distance, a od Zone mrtvih prošle su bezmalo dve decenije, mogu da kažem da te ništa u životu ne izgradi toliko kao odgovornost. A Milanov (Todorović, reditelj Zone i trenutno aktuelnog Hajduka u Beogradu) i moj rad na Zoni bio je praćen stresom upravo zbog ogromne odgovornosti, prema samom projektu, ekipi, budžetu, partnerima iz inostranstva, glumačkoj podeli iz Amerike, distributerima… Kad se na sve to doda da smo bukvalno bili klinci koji su od poluamaterskog projekta došli u situaciju da pripremaju film za koji je bila osigurana međunarodna distribucija, naglo sazrevanje i čeličenje u procesu bili su zagarantovani.
FM42: Na čemu trenutno radiš i kako vidiš dalji razvoj svoje glumačke karijere?
Da krenem od poslednjeg – razvojem glumačke karijere se ne bavim, biće onako kako treba da bude. Trenutno radim na scenariju za film koji bi mogao da bude moj autorski debi, ali to je projekat koji je još u povoju i ne vredi previše pričati o tome.
Takođe, privodim kraju nešto što bi se pretenciozno moglo nazvati autobiografijom, iako ja volim da kažem da je to labavo povezana proza koja se tiče mojih uspomena na odrastanje u Blokovima i uopšteno na Beograd osamdesetih i ranih devedesetih, grad u kom sam rođen i koji se poslednjih godina sakrio u mišju rupu, preplašen od količine gluposti koja ga je prethodnih deceniju i kusur zadesila, zatekavši ga nespremnog da se makar dostojanstveno brani. A nije da ga baš nikad ne vidim, tu je on, bojažljivo se pomalja iza gargantuanskih građevina koje ne samo da mu ne pogađaju suštinu, već je sve više i više krnje i narušavaju…
FM42: Poruka za čitaoce Fashionmag42 magazina
Da citiram Korta Maltezea – suviše sam star da bih primao savete, a suviše mlad da bi ih davao. Stoga, moja poruka za čitaoce je da ostanu svoji, da o stvarima prosuđuju instinktivno, na osnovu onoga što im srce govori i da na taj način ne mogu doneti pogrešnu odluku o čemu god da je reč.
Foto: Privatna arhiva
