FashionMag42 magazin je porazgovarao sa glumicom Monikom Romić, otkrila nam je kako je počela da se bavi glumom, režijom, producentskim poslom i kako je biti članica internacionalnog žirija Japansko – srpskog festivala filma.
FM42: Kako ste počeli da se bavite glumom?
Danas iz ovog ugla čini mi se kao da sam se oduvek bavila glumom. Trenutak kada je to bilo očigledno i kada sam shvatila da definitivno želim time da se bavim, desio se u trećem razredu srednje škole kada sam igrala u baletu “Altum Silencium” i Zemlja ” u SNP-u , u Novom Sadu.
Trenutak kada su sve oči bile uprte u mene na sceni je bio katarzičan i celim mojim bićem je prošla informacija i osećanje da treba da se usmerim na glumu.
Do tada je u mom životu bilo više plesa, folklora i pevanja a kako je sve to bilo na sceni, gluma je, zapravo, logičan sled dogadjaja. Često spajam te dve moje najveće ljubavi i pravim predstave koje su obojene muzikom i songovima kao npr urnebesne komedije/mjuzikli “Otkačene” i “Povratak otkačenih” ili mini mjuzikli kada je repertoar za decu u pitanju: neretko imam u predstavama za decu klasičnu muziku, koju oni vrlo prihvataju kad im se “servira” onako kako je njima zanimljivo i prihvatljivo.
Monika RomićDa li nam možete nešto više reći o MoniCart kući i kome je namenjena?
Kada sam rešila da se samostalno bavim glumom, što znači uzeti stvar u svoje ruke, osmisliti ideju a zatim je i realizovati i distribuirati do publike, onda to ide pod okrilje trupe. To je sada trupa koja ima svoju ozbiljnu kilometražu, predstave koje igramo i uspesi na koje nailazimo na gotovo svakom izvodjenju predstava je ono što je pokazatelj da je odluka bila ispravna. Zahvalna sam kosmosu, kome god, na tome što sam imala tu ideju, mogućnost i toliko snage da osnujem svoju trupu, kao i da biram i saradjujem sa ljudima s kojima sam na istoj talasnoj dužini i da imam potvrdu da su predstave veoma dobro prihvaćene kod publike.
MoniCart je trupa koja ima stalne saradnike, namenjena je praktično svima i deci i odraslima. Za decu postoje šest predstava mini mjuzikla i pet večernjih koje su namenjene odraslima, neke od njih i tinejdžerima. Trudim se da budu prilagodjene svima i trudim se da u svakoj predstavi bude za svakoga po nešto. Ono što mi je važno je da mogu da se igram, eksperimentišem, saradjujem sa raznim kolegama kao i sa darovitim “neglumcima” ali i da su sve moje predstave žanrovski različite, urnebesne komedije, mjuzikli, crne komedije, tragikomedije…
Boris Milivojević i Monika RomićFM42: Koji vam je najomiljenije projekat do sada?
Svaki projekat zaslužuje svoje mesto i svaki projekat je omiljeni u nekom trenutku njegovog života a i zavisi kad je pitanje postavljeno, Npr. kad igram moju monodramu “Život je loto” često, ona mi je omiljena, kad osetim reakcije koje proizvodi tragikomedija Balon, ona mi je najdraža, itd..
Dobro ipak priznajem da je moje mezimče “Dve novogodišnje jelke” predstava koji sam prvu napravila i za koju sam imala najviše straha da li ću uspeti u celoj stvari. Igramo je već 13. godinu za redom samo tokom decembra i iz nekog razloga ona je magična i dalje. To je porodična novogodišnja predstava, koju ću verovatno igrati do kraja života, igram Baba Jelu a Niggor Đeda Mraza i uživamo u tome oduvek.
Monika i NiggorFM42: Na čemu trenutno radite i gde može da vas vidi publika u Srbiji i regionu?
Pubilika u ovom trenutku zaista svuda može da me vidi, u Beogradu i praktično u celoj Srbiji, u regionu sam u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji…Beskrajno sam srećna što u regionu funkcioniše razmena već duže vreme po pitanju kulture- zaista, kultura će nas spasiti pre nego bilo šta drugo.
Trenutno snimam jednu seriju, ali o tome možemo nešto kasnije a završila sam snimanje druge sezone serije Crna svadba i jedva čekam prikazivanje i reakcije publike na uradjeno. Takodje, stvaram trenutno jedan projekat pod nazivom “Svetlost žene” koji će biti kabaretskog tipa, o nekim od značajnih žena sveta, tj. o ženama koje su učinile ovo društvo boljim.
FM42: Koji bi ste savet dali mladjim kolegama glumcima ?
Ono što sam i sama uradila. Uzmite stvar u svoje ruke, budite kreativni, uporni, istrajni, hrabri, verujte u to što radite i sigurno stižete do rezultata.
FM42: Bili ste članica internacionalnog žirija na 10. jubilarnom Japansko – srpskom filmskom festivalu u Beogradu. Kako je biti u internacionalnom žiriju JSFF-a i po čemu ćete pamtiti ovo iskustvo?
Znala sam da će biti odličan festival, kad sam videla pripremu za njega ali je prevazišao moja očekivanja.
Luci Lenox, Monika Romić, Peter Webber i Jovana Stević, ph Baberya.mediaBilo je dosta interesantnih filmova – ko nije, mogao je da upozna jednu divnu kulturu božanstvenog Japana, koji je zaista drugačiji po tradiciji, po mentalitetu, po svemu od nas.
Bilo je divno videti, naravno, i selekciju naših filmova, kao i upoznati vrlo interesantne goste festivala, pored jednog Petera Webbera, koji je zaista reditelj svetskog nivoa, sa kojim sam bila u žiriju i s kojim sam imala sjajnu komunikaciju od prvog trena, kao i Ognjena Petkovića našeg glumca i reditelja, koga nisam poznavala ranije a inače je višestruki pobednik ovog festivala u kategoriji kratkog metra, zatim Luci Lenox koja je došla kao jedan takodje svetski poznat casting menadzer – bilo je veoma inspirativno razgovarati sa raznim gostima iz drugih zemalja, polemisati u žiriju na temu filmova, družiti se.
Monika Romić, ph Baberya.mediaNa festivalu ništa nije bilo prepušteno slučaju, svaki segment bio je vrlo pazljivo uradjen od radionica, preko panela filmova, after partija, baš je bila jedna jako dobra konekcija i zaista sam vrlo srećna što sam bila u žiriju JSFF-a. Još jednom sve čestitke Jovani Stević, direktorki festivala, na organizaciji i na tome što je Beograd bio svetsko mesto kulturnih dešavanja tih dana.
FM42: Poruka za čitaoce fashionmag42.com….
Poruka je da spoje modu i kulturu. Da prate modu, ali da prate i kulturna dešavanja gde god da su. Da lepo obučeni prošetaju do pozorišta, na izložbu, film ili bilo koje umetničko dešavanje i da pored spoljašnosti, napune i svoju dušu lepotom. Nekad su govorili da “Odelo ne čini čoveka” a danas možemo da kažemo da odelo ne čini čoveka ali ostavlja utisak. Izadjite, prošetajte, učinite nešto za sebe i svoju dušu i, ostavite utisak.
Fotografije: Privatna arhiva Monika Romić
JSFF fotografije: Baberya.media
JSFF fotografije: Baberya.media
re
