Film Biće novih leta nastao je iz jedne gotovo bizarne, ali duboko ljudske priče o potrebi da se pripada, da se uspe i da se pred drugima sačuva privid savršenog života. U razgovoru za Fashionmag42, reditelj, scenarista i producent Gvozden Đurić govori o ideji koja je pokrenula film, dugom putu njegove realizacije, radu sa glumcima i temama koje su ga najviše zaokupljale od straha od neuspeha do univerzalne potrebe za prihvatanjem.
FM42: Kako je nastala ideja za film Biće novih leta?
G.Đ: Sve je krenulo od jednog vrlo kratkog novinskog članka koji je preneo jednostavnu, gotovo bizarnu, anegdotalnu priču o porodici koja se deset dana skrivala u stanu dok je pred svojom okolinom glumila da je na letovanju. Taj događaj je kod mene odmah otvorio niz pitanja, ali i potrebu da dublje istražim sam fenomen letovanja, koji je na ovim prostorima često gotovo sociološka pojava i, na neki način, ritual potvrđivanja sopstvene vrednosti i mesta u društvu. Pitao sam se kako izgledaju ljudi za koje nije svejedno da li letuju u Crnoj Gori, Turskoj, Grčkoj, Egiptu ili Hrvatskoj, odnosno da li borave u bungalovima, privatnom smeštaju ili luksuznim resortima — kako izgleda njihov unutrašnji svet i na šta su sve spremni da bi ostvarili svoj cilj.
FM42: Potpisujete režiju, scenario i produkciju, kako je izgledalo nositi
sve te uloge na jednom projektu?
G.Đ: U svakom poslu kojim se bavite, verujem da je najvažnije da budete okruženi ljudima koju su vaši prijatelji i koji znaju više od vas. Ja imam sreću da za saradnike imam baš takve ljude i to nikako nije fraza, već jedna velika istina.
FM42: Da li se scenario menjao tokom rada i snimanja filma?
G.Đ: Ne previše, osim uobičajenih promena koje su bile uslovljene praktičnim okolnostima, poput mogućnosti da se obezbede određene lokacije. Dugo sam radio na samom scenariju, uz svesrdnu pomoć mog kolege i prijatelja Uroša Tomića, i ispostavilo se da je to u ovom slučaju bila i srećna okolnost, jer smo samu priču mogli nekoliko puta detaljno da testiramo i preispitamo u kontekstu različitih društvenih događaja poput recimo pandemije COVID-19 i sl.
FM42: Koje teme su vam bile najvažnije da istražite kroz ovaj film?
G.Đ: Kao što sam rekao i u odgovoru na prvo pitanje, zanimalo me je da otkrijem ko su ljudi koji su se odvažili na jedan tako apsurdan i, na prvi pogled, sulud čin i odakle im dolazi motivacija za takvu odluku. Koji su to strahovi, unutrašnji pritisci i potrebe koje su ih dovele do toga da izaberu privid umesto jednostavnog i običnog života. Nakon davanja odgovora na ta pitanja, prirodno su se otvorile i druge teme — gde se u svemu tome nalazi potreba za pripadanjem određenim društvenim slojevima, zašto je strah od „neuspeha“ danas toliko dominantan i slično. Ipak, važno mi je da naglasim da, pored svega navedenog, ovaj film ne pokušava da osuđuje, već pre svega da razume.
FM42: Kako ste birali glumačku ekipu i šta vam je bilo ključno u radu sa
glumcima?
G.Đ: U radu sa glumcima oduvek mi je najvažnije međusobno poverenje. Verujem da je jedino na taj način moguće kreirati i stvarati — naravno, uz mnogo rada, postavljanja pitanja i zajedničkog istraživanja. Tek kada poverenje postoji, reditelj i glumci mogu sebi da dozvole rizik da uđu u prostor u kojem su i greške dozvoljene, a upravo tu često nastaju najiskreniji i najživlji trenuci filma.
FM42: Šta vam je bio najveći izazov tokom snimanja Biće novih leta?
G.Đ: Da ga uopšte snimimo. Od prve ideje do same realizacije prošlo je gotovo deset godina, što je svakako dug, intenzivan i iscrpljujući period tokom kojeg se čovek neminovno preispituje: da li ga ta tema i dalje zanima, da li ga i dalje inspiriše i da li ima smisla istrajavati. Sama činjenica da je film na kraju snimljen ujedno je i odgovor na sva ta pitanja. Međutim, najveći izazov bio je ostati sve vreme u istom intenzitetu želje za stvaranjem, sačuvati početni impuls i veru u priču, uprkos svim preprekama koje su se usput pojavljivale.
FM42: Kako vidite odnos između intimne priče i šireg društvenog konteksta u
filmu?
G.Đ: Tokom rada na filmu, na jednom od pitching događaja saznali smo da se slična priča dogodila i u Luksemburgu, gde se jedna porodica skrivala u podrumu. Iako smo od početka pretpostavljali da ovakav slučaj sigurno nije izolovan, taj podatak nam je bio važna potvrda univerzalnosti same priče. Za mene lično, uvek je važno da film, iako ponekad duboko ukorenjen u lokalni kontekst, u sebi ima potencijal da prevazilazi granice jedne sredine i postaje svuda prepoznatljiv.
FM42: Šta bi ste voleli da publika oseti ili ponese sa sobom nakon premijere
filma?
G.Đ: Voleo bih da publika oseti ljubav koju smo svi mi, koji smo stvarali ovaj film, sve vreme imali prema našim likovima. Nismo im se rugali niti smo ih ismevali, iako je za to bilo mnogo prostora. Naprotiv, želeli smo da ih razumemo i da pokušamo da ih odbranimo — iako su u pitanju zavodljivi manipulatori, osobenjaci i često sebični mediokriteti. U tom smislu, na samom kraju bih parafrazirao Akija Kaurismakija i rekao „Volim gubitnike. Pobednici me ne zanimaju.“
Naslovna foto: Maja Medić
