Ja sam Ana Srećković, imam 50 godina i imam vitiligo. Moj vitiligo i ja već 25 godina, ruku pod ruku hodamo kroz život podignute glave prkoseći vremenu.
FM42: Ana, kako izgleda tvoj život sa vitiligom?
Priča o životu jedne osobe sa vitiligom je vrlo kompleksna i vrlo široka tema. Moja je interesantna, uzbudljiva, ranjiva i prkosna. Ja sam prošla kroz sve faze svog odrastanja sa pojavom vitiliga tako da sam srasla sa njim i zajedno smo naučili da živimo jedan sa drugim.
Znate, kada u 25.godina, dok ste još mlada žena dobijete na tel nešto što nije stereotip, za čim se okreću ljudi na ulici, nešto što ne razumete i niste spremni na to, to je jedan veliki korak u odrastanju svake ličnosti a posebno nas koji imamo ovaj problem. Ja sam na žalost prošla kroz sve faze vitiliga od početnih tufnica koje su se pojavile još kada sam doživela prvi stres u svom životu. Da bi možda čitaoci bolje sagledali pojam vitiliga rekla bih i objasnila da je kod svake osobe ova bolest sasvim specifična, kao što smo i mi svi specifični.
Ne postoje dve osobe na svetu koje imaju jedinstven vitiligo niti iste šare na svom telu. On se javlja u najvećem procentu zbog stresa i karakteriše kao autoimuna bolest ali tu dosta činioca imaju i nasledne osobine.
Kod mene su se spojile obe i samo je trebala jedna kapisla da se ta predispozicija koja je kroz sve moje pretke tinjala pokaze na meni.
Obzirom da sam sa vitilogom zivela i kao uspešan sportista, studirala, počela da radim, rodila dete, i krenula raznim stvarima u životu da se bavim, ja sam se čvrsto držala njega i iz svoje ranjivosti znala i morala da izvučem najbolje šta može. A to je živeti sa sobom…
Niko ne može reči da je lako biti drugačiji, ne, baš nasuprot, vrlo teško, inspirativno, puno hrabrosti i samopouzdanja i sa mnogo mišića kojima morate sebi da krčite mesto u ovom velikom svetu. Ja sam sve to prebrodila i posle svega toga sa svojih 50.g. mogu sa ponosom reći da je moj život sa vitiligom jedno veliko prijateljstvo. Mozda je svemu tome i verujem da jeste doprineo moj vrlo specifičan zivot sa majkom koja me je učila da ne postoje kompleksi koji mogu da nas sputaju u životu, kao i sa bratom koji je dosta mlađi od mene , koga sam očuvala i borila se grčevito za njega svaki dan, samim tim ne dozvoljavajući da ovakve stvari poremete taj cilj.
Mislim da je ispunjenje zene na bilo kom planu presudno u samopouzdanju da nosi na sebi svaku nazovimo manu ili i vrlinu onako kako treba. Ja sam ostvarena zena u svojim godinama na svim planovima i kao majka i kao supruga, kao neko ko je bio godinama profesionalni sportista i učio druge kako treba kroz sport da zive i da se raduju zivotu. Ta iskustva su dobitna kombinacija da svako ko ima bilo koji problem moze sa ponosom da kaze da zivi sa sobom onako kako on hoće, što je u ovom vremenu, složićete se vrlo retko.FM42: Šta je tebi pomoglo da ponosno i dignute glave koračas kroz život?
Iskrena da budem teško je shvatititi prvi put da ste postali različiti i da ste nemoćni bilo šta da uradite da se vratite na staro. U početku niste svesni da je to deo vas, zaokupljeni ste stalno idejama kako se vratititi u prošlost, samim tim gubite vreme koje treba da posvetite, porodici, deci, prijateljima i tome da shvatite da ste to vi, da je to deo vas i da nastavite da zivite dal
Kao što sam navela, vitiligo je po mnogima neistražena bolest. Moj slučaj je možda po osnovi i najteži jer je skup nasledne osnove i nastanka usled stresa kao i širenja usled svake povrede. Eto, tako mi je život podelio najjače karte. U principu sam najveći strah imala pre nego što sam rodila sina, koji sada već ima 20.g. Imala sam uzasan strah da nema i on isto što i ja. Ne zato što je to strašno, već zato što svaki roditelj ne želi da mu dete prolazi kroz teške psihičke faze koje ne mora ako nije nužno. Na svu sreću, u mojoj velikoj familiji, ja sam jedina u kojoj su se skupili i ispolji geni predaka na ovaj način.
Vrlo je interesantno, da nije bilo vitiliga ne bih istražila svoju rodbinu, ne bih saznala kako su mi se zvali preci i čime su se bavili i sa mamine i sa očeve strane. Ispitujući uzrok svoje bolesti saznala sam divne stvari o svojoj porodici.
U samom početku kada su mi se pojavile već tufne na licu, došlo je do reakcije prvo ljudi koji me dugo nisu videli, zatim prolaznika, poznanika, čak i nekih dobrih prijatelja. U početku sam trošila mnogo vremena prekrivajući svoje lice masom pudera pri odlasku na posao, bilo kom izlasku izvan kuće a tek o odlasku na plažu i da ne pričam. To je bio totalni pakao. Nisam ulazila u vodu, potapala lice, krila se od sunca mazala ogromnim slojem krema, pudera, kompletne šminke.
Nailazila sam i imala trenutke kada su se vrlo obazrivo pozdravljali samnom, o zagrljajima i da ne pričam. Nikada nisam zamerala tim ljudima, jer su se i oni prvi put sretali sa tako nečim i bili su kao i mnogi potpuno neobavešteni sta je vitiligo i šta mogu da očekuju u dodiru sa njim.
Ja sam imala svojih padova posebno kada krene leto, s obzirom da sam uvek imala vrlo taman ten i da čim krene leto vrlo brzo i dosta pocrnim, tako da se razlika sa mojim tufnicama dosta videla. To je trebalo zamaskirati i napraviti da se ništa ne vidi.
Prva moj upliv u realnost, kao što sam skoro navela u jednom nastao je kada mi je sin kretao u školu i kada je jednog dana došao kući i pitao me „ zašto ti nisi ista ko sve ostale majke“. Sigurna sam da se on toga više ni ne seća, ali taj trenutak je prvo za mene bio šok, onda sam sela i rešila da uzmem stvar u svoje ruke.To me je podstaklo da probam da mu objasnim zasto sam ja različita i zašto nisam kao ostale majke. Mislim da je to i bio prelomni trenutak u mom životu.
Kasnije su moje tufne, kao da su znale, pravile oblike kako je on rastao njemu vrlo prihvatljive. Za ne verovati, na rukama sam imala oblike svih diznijevih junaka, pa smo olovkama iscrtavali i smejali se.
Sama sam navela sebe da svoje mane prilagodim svom detetu na najbolji mogući način, samo čudo je što je taj moj problem se prilagođavao našem zivotu i od svih situacija na kraju pravio situacije koje su bile opšte prihvatljive za celu moju porodicu.
Prosto, nema trenutak kada odlučite da prihvatite sebe koji može da se kaže da je taj….mnogo puta su me pitali šta je to presudilo da ja ne obraćam pažnju više na svoj vitiligo, da normalno bez šminke hodam gradom, da se sunčam u kupaćem kostimu i hodam gradom kao da mi nije apsolutno ništa….Taj trenutak ne moze da se opiše..on moze samo da se uhvati..Znate to izgleda, onako najjednostavnije kako bih opisala kao „ kada vas u plićaku zapljusne ogromni talas i svom snagom se povuče, noseći sa vas sav bremen vremena, svu težinu, svaki strah, svaki neprijatan pogled, svaku brigu i svaki manjak samopouzdanja, noseći svo kamenje plićaka“..
E tada onako razgolićeni ostanete sami pred sobom i shvatite da ste to vi, takvi kakvi ste i da samo ono što je ispod kože može da pokaže kakva je vaša duša, kakve su vaše želje, kakvi su vaši ciljevi, koliku ljubav imate prema sebi i drugima i koliko vas drugi vole.FM42: Nedavno si učestvovala na reviji Verice Rakočevic, kakav je osećaj biti na pisti?
U septembru sam učestvovala kao počasni gost na reviji naše kreatorke Verice Rakočević u velikom projektu OKO LJUBAVI. Ta sradnja je došla iznenadno i sa velikim raspoznavanjem G-đe Verice za sve ono zašta se ljudi koji imaju bilo kojih problema bore. Pored dve divne žene Nataše i Jovanke ja sam predstavljala takođe sve nas koji se razlikujemo i čije učešće je pokazalo da svi mi imamo preveliko srce iako možda nismo svesni toga, imamo ogromno OKO LJUBAVI za sve iako ponekad zaokupljeni svakodnevnim zivotnim vetrovima ne vidimo ljude oko sebe i da smo svi lepi onoliko koliko poklonimo snage, vere i ljubavi drugima.
Ovaj projekat je pokazao da ipak imamo razumevanja i zelje da pomognemo svima sa posebnim potrebama i da je svako ko se razlikuje lep na svoj način a da lepota jedne osobe leži baš u toj različitosti.
Hodati pistom Verice Rakočević je bio moj trenutak sreće, moj vetar u leđa, moj vihor za dalje ciljeve i puteve i moj osmeh u septembaru.FM42: Kako pomoći ženama da povrate samopouzdanje i veru u sebe?
Snaga svakoga od nas po meni je u našem samopouzdanju i u ostvarenosti svake osobe. Svi problemi ovakog tipa dodatno smanjuju samopouzdanje i veru u sebe, posebno ako je to u tinejdžerskom dobu.
Ne postoji neki unniverzalni po meni savet šta treba raditi, ali definitivno ono što pomaže i što je provereno je raditi na sebi. Svaka devojka, posebno mlada i dečaci, žene koje tek grade svoj zivot i one koje su u dobu da najviše sebe treba da daju svojim najblizima moraju da budu ostvarene, moraju da uče, da se edukuju u bilo kom smislu, da grade svoju ličnost, da nađu nešto u čemu su dobre, u čemu su najbolje. Njihova različitost samo će izvući iz njih ono najbolje, i pokazati da mogu sve. Svaka mlada devojka treba da shvati da je zivot pred njom bez obzira šta ima ili nema na svojoj koži, da je sigurno oni najbliži samo gledaju onakvom kakva je iznutra, gledaju je u oči i u dušu, da treba da se trude da budu najbolje u onome što rade jer samo tako će ponosno uzdignutog čela, sa tufnama ili bez njih sutra prošetati gradom, pistom, nekim crveni tepihom, ići ka novoj osvojenoj medalji.
Veliki problem današnjice su streotipi u svemu i jednolikost pa čak i u izgledu i pomanju lepote. Svako treba da shvati da je baš ta naša različitost ustvari nap AS u rujavu, naš poen, naše nešto što niko drugi nema i da lepota svih nas baš leži u tome.FM42: Poruka za čitaoce FM42 magazina.
Znate, zivot se ne bira, on nam se dodeljuje. Karte koje dobijemo moramo hrabro da pogledamo, da udahnemo i da krenemo da igramo zivotnu partiju.
Svako od nas u nekom trenutku ne zna gde se nalazi, vrti se u krug. Zivot kao takav je pun vetrova koji se lome na nama, ali moramo verovati i mi ih pretvarati u dobre vetrove. Pa neka se lome, jer takvi onda će nacrtati u našim životima samo dobre slike.
Ja sam uspela da uhvatim dobar vetar, držim se čvrsto za njega, pokušava i on da pobegne po nekad ali ja mu ne dam da se izvuče. Svako ima prava i da nema izlaz, ali tada treba da stane pred ogledalo, dobro se pogleda u njega, zaviri u svoju dušu i jako, snažno i najiskrenije zagrli sebe. Tek tada može sebi reći ” da to sam ja, ja sam pobedila”.
