FashionMag42 vam predstavlja modnu novinarku Jelenu Soldatović

FM42: Jelena, kada si započinjala svoju novinarsku karijeru, da li si imala uzore?
Pre bih rekla da sam imala ciljeve i jako visok nivo motivacije, strasti i čiste ljubavi prema tome što radim koji su me i vukli i gurali, no sasvim je logično da na nekom tom razvojnom imamo ljude koji su nam i uzori, i reperi i na neki način i mentori. Lično mi je smešna cela moderna instant forma lajfkouč afirmacija i propagiranja nekih nerealno jakih i samostalnih ljudi koji su potpuno sami uspeli nemoguće i stvorilii sebe. Ono što je nemoguće je stvoriti sebe potpuno sam, bez uzora, ostvariti karijeru ili bilo koji cilj osim ako nisi potpuno društveno izopšten, na to nekom životnom putu koliko god on bio pun izazova i poteškoća. Jer svi smo tu gde jesmo baš zbog niza odluka, događaja i nekih predispozicija i preferencija. Ružno bi bilo kada bih pokušala da izdvojim nekoga iz čitave armije ljudi koji su mi svojim radom, prijateljstvom pa čak i nekim ne tako lepim stvarima bili uzori, a sa druge starne bi bilo potpuno kontradiktorno svemu u šta verujem kada kao prosečan govor na dodeli Oskara ne bih pomenula svoju majku kao jako kompleksnu i nadarenu osobu, porodicu generalno, šačicu istinski bliskih prijatelja i naravno gomilu knjiga, magazina, televizijskih i radio emisija. U ovom drugom realmu, malo konkretnijem što se tiče samog novinarstva uzore sam nalazila, kao što još uvek i radim u ljudima sa obe strane zavese; kako u majstorima pisane reči i njihovom umeću balansiranja između same suštine i iskrenosti bez nekog lažnog moralisanja i patronisanja bilo samoj temi, bilo društveno- političkoj situaciji, bilo određenoj osobi. Danas se na žalost prodaju forma i senzacionalizam, dok sam sadržaj često biva zanemaren. No, sa druge strane tržište postaje prezasićeno tako da se u mnogim sferama uključujući i samo novinarstvo naslućuju promene u kojima i sadržaj i kvalitet dobijaju šansu da isplivaju, mada na drugačiji način od tradicionalnog. Tako da svako ko je hrabro stao ispred svog dela bez straha od rizika i kreiranja lažne slike o veličini i uneo pravi duh priče moj je uzor.

FM42: Kada i sa kim si uradila prvi intervju?
Naravno kao i svaki dobar pionir sa svojom učiteljicom! Pre no su roditelji postali Kerberi svoje dece koja su vazda najpametnija, genijalna i najbolja, morali smo malo da budemo obični da bi shvatili da li jesmo i u kojoj meri neobični ili drugačiji. U tom nekom linearnom odrastanju učitelji i prosvetni radnici su nam bili svetinja, tako da sam jako rano ispunila svoj san i intervjuisala učiteljicu. Ali ako izuzmemo taj blaženi period, kada sam malo porasla na vežbama iz Psihodijagnostike i Psihopatologije sam gotovo svakodnevno nekoga intervjuisala, da bi kasnije malo spustila loptu sa tim velikim snovima i krenula da radim sa nekim ne tako običnim ljudima poput modela, dizajnera, influensera, marketing digitalnih magova, drugih novinara i umetnika generalno, gde ću uvek sa radošću izdvojiti npr. Anđeliju Vujović kao jedan od svojih prvenaca i oličenje neposrednosti i neke opšte ljubavi koje ruši svaki stereotip mita o uspešnom modelu.

FM42: Čime si okupirana ovih dana?
Uvek sa verovatno i previše stvari kao i svaki overthinker. Generalno sam okupirana pokušajem da nađem neki balans u životu i samom ritmu života koji ne bi bio opšte mesto a ni univerzalna formula. A baš ovog trenutka tekućom nedeljom mode koja je poprimila nagli zaokret ove sezone zbog više geo- socijalnih, ekonomskih i razvojnih faktora. Pre par godina sam izjavila, što možda i nije neka mudrost, da će se Severna Evropa i Azija polako početi da preuzimaju modnu scenu i pažljivo pratim kako se to i obistinjuje. Dešava se smena generacija, velike modne kuće smenjuju dizajnere sa vodećih pozicija kreativnih direktora brže no što možemo zapamtiti njihova imena ali sa druge strane puno nekih novih ideja i ljudi dobija šansu da predstavi svoj izraz, što me jako raduje. Takođe se ne mogu oteti utisku da je modno novinarstvo, kao i novinarstvo generalno gledano umrlo Ili je na samrti u Srbiji, te se čudom ne mogu načuditi kako se primera radi sva ta dešavanja ne proprate u našim magazinima, već stiker na videu u vidu Insta-storija menja pisanu reč, stav i mišljenje. Možda je prava reč da se bavim svojom zabrinutošću i razočarenjem jer stičem utisak da su lenjost, uhlebljenost i ego bez pokrića postale merne jedinice novinara. No srećom, pojava portala, online magazina, nekih drugih načina izražavanja i komuniciranja sa publikom polako zaživljavaju sve više i ozbiljnije što uliva nadu, pa pođite od vas samih primera radi. Takođe sam okupirana time da li ću ikada završiti započetu knjigu; zašto ne mogu da se oslobodim kompleksa griže savesti; zbog čega umem da budem potpuno neurotična i naporna u komunikaciji porukama kada mi to nije prava priroda a rečima se bavim; gde da nadjem par cipela zbog kojih ću osećati sreću dok ih gledam pred spavanje i kako da napokon naučim psa da manje vuče dok izlazimo u šetnju.

FM42: Da li imas beauty rutinu?
Verovatno sam najgori sagovornik na planeti vezano za ovu temu jer kao što je danas sramota reći da si kompjuterski nepismen, tako je valjda i sramota reći da si neodgovoran, nezainteresovan ili lenj za neku posebnu beautz rutinu. Pravim podvigom smatram ulazak micelarne vode u moj život a pravom pobedom svako skidanje šminke ili čišćenje lica pred spavanje. Potpuno je sramna činjenica da čak i nemam posebne kreme za dan i noć, predeo oko očiju i različite delove tela, serume i ostalo što se već koristi, ali sebi stalno obećavam da ću to promeniti, kao i da ću krenuti na neke već tretmane čija imena ne znam, ali srećom imam drugarice koje znaju. Mislim da čak i ovo potpada pod onaj deo o traženju balansa. Što se šminke tiče definitvno less is more. Zaista ne želim da trošim svoje vreme na menjanje ličnog opisa ili nanošenja slojeva glet mase na lice, sa svim ostalim propratnim elementima. Kada je vreme hladno, obzirom na to da imam jako suvu kožu koristim podlogu, maskaru I karmin u skladu sa raspoloženjem. Leti i to postaje jednostavnije jer podlogu zamenjujem korektorom, jer bez istog izgledam kao pande- tamni kolutovi, osmeh i večito zbunjeni pogled.

FM42: Na svom Instagram profilu deliš dosta modnog sadržaja. Ciji rad najviše cenis?
Instagram je postao vizuelni podražaj, glas i pokret koji je zamenio Linkedin. Sve bi to trebalo i moglo biti iskrenije i opuštenije da nije šarena laža odnela vraga kulturi ambalaže koja prezire sam sadržaj. Tako da i zbog različitog sadržaja pokušaću da podelim na par kategorija.Prva je svakako neizbažna katetgorija influensera, gde lično gotovo prezirem sam termin zbog same generalizacije nečega jako komplikovanog i odgovornog. Ne bih bila fer kada bih morala da izdvojim nekog, jer to je kao pitanje da li više voliš čokoladu sa malinama ili lešnicima- ne mogu da odaberem. Skandinavska estetika mi je jako bliska, ali ne vezano za lične preferencije postoji puno njih koji su pravi virtuozi što se mode i estetskih igrarija tiče, poput Celine Aagaard i naše Katarine Petrović, sestara Haghjoo, Cyndle Komarovski, Geraldine Boublil, Jen Wonders, simpatične Nemice Leonie Hanne, Elin King I njenog Brenda Toteme kojim sam potpuno opsednuta i Julie Pelipas. Interesantno i tužno mi je to da iako imamo puno talentovanih ljudi, oni nekako uspevaju da se ostvare i izgrade karijeru tek kada se otisnu u beli svet, o kojoj kog sferi umetnosti se radilo. Što se tiče dizajnera cenim puno njih iz sasvim različitih razloga. Primera radi cenim Tom Forda jer je uspeo da od sebe napravi nedodirljivi brend u stilu kralja Mide. Takođe cenim i Viktoriju Bekam koja je stilski evoluirala od ekvivalenta naše estrade do maltene nove Coco Šanel. Sa druge starne lično volim estetiku Ann Demeulemeester, Heider Ackermanna, Dries Van noten, Toteme, The Row, Moon Choi Studio, Rick Owens do 2016, Takeuchi kao I mnogih drugih, jer i sam lični stil trpi varijacije shodno raspoloženju i prilici.

FM42: Opiši nam tvoj stil oblačenja.
Mislim da bi se trenutno to podvelo pod popularno čega se ježim, ali moj lični stil se nije promenio verovatno od srednje škole ako ne i od detinstva jer nikada nisam nosila boje. Kao devojčici predškolskog uzrasta vrhunac mi je bila tamno ljubičasta a omiljeni komad kamel kaputić sa bubi kragnom i okruglim crvenim dugmetima koji bih I sada nosila po “povećaj se molim te” principu. Možda je to zato što sam više volela da provodim vreme sa dekama nego bakama te sam bila upućena I na njihove drugare i njihov modni izraz tipa Ivo Andrić i Meša Selimović style, kao i sve fedora ovoga sveta. Ironija je da se moj deka poznavao sa Selimovićem. Tako da bih svoj stil opisala kao sveden, minimalistički ali po potrebi i pomalo boho i rok sa tom nekom notom neopterecenosti rekla bih, koja uključuje čežnju da brushalteri postoje samo zato što su lepi a muški komadi zato što su i udobni. Stil je uvek refleksija ličnosti i karaktera i nije nešto što se može naučiti mada se postulate modne industrije upravo na tome i zasnivaju.

Poruka za čitaoce FM42.
Uživajte u kontrastima sopstvene ličnosti. Ne komplikujte već komplikovano i ne pokušavajte da pojednostavite očigledno. Ne odustajte nikada od onog što vas pokreće i pustite nekada da vaš strah radi za vas. Uz sve to ne zanemarujte sebe izgovorima da je život previse težak ili brz tako da čitajte, slušajte, gledajte i terajte tu modu jer zbog nje se uvek osećamo bolje kada pogledamo sebe u ogledalo.