Svakog leta, kada Theater Spektakel objavi novi program, ja ne tražim poznata imena. Naprotiv, upravo me privuku predstave o kojima unapred znam vrlo malo. Možda je to profesionalna deformacija posle više od dve decenije organizovanja kulturnih događaja, a možda obična radoznalost. Uvek me više zanima ideja koja stoji iza predstave nego ime koje se nalazi na plakatu.
Tako sam ove godine zastala kod predstave Multitud, urugvajske koreografkinje Tamare Cubas. U nekoliko redova opisa stajalo je da će na sceni biti oko osamdeset stanovnika Ciriha. Ne glumci, ne plesači, ne ljudi koji godinama žive od pozorišta, već građani koji će na kratko postati deo jednog umetničkog projekta. Što sam duže razmišljala o toj ideji, sve manje mi je delovala kao pozorišni eksperiment, a sve više kao zanimljivo pitanje upućeno svima nama.
Živimo u gradu u kojem svakodnevno prolazimo pored stotina ljudi. Delimo tramvaje, prodavnice, parkove i ulice, a da jedni o drugima ne znamo gotovo ništa. Ponekad nam se čini da dobro poznajemo grad u kojem živimo, a zapravo poznajemo samo njegovu rutinu. Znamo kojim putem idemo na posao, gde pijemo kafu i u kojoj prodavnici kupujemo hleb. Mnogo ređe razmišljamo o ljudima koji taj isti grad svakodnevno grade svojim prisustvom.
Možda me je upravo zato zainteresovala ova predstava. Nisam je još pogledala i ne znam kakav će utisak ostaviti na mene, ali sama odluka da se na scenu pozovu ljudi različitih godina, zanimanja i životnih iskustava deluje mi kao podsetnik da zajednicu ne čine institucije ni zgrade, već ljudi. Kada ih svakodnevno srećemo, oni postaju deo gradskog pejzaža. Kada ih vidimo na sceni, oni postaju pojedinci sa svojim telom, glasom i pričom.
Zbog toga mi se čini da Multitud nije predstava samo o ljudima koji će biti na sceni. Ona je, barem iz moje perspektive, i predstava o publici. O tome koliko smo spremni da u nepoznatom licu prepoznamo svog komšiju, koleginicu ili čoveka kojeg svakog jutra viđamo na istoj tramvajskoj stanici. Kada se granica između scene i grada makar malo zamagli, pozorište dobije sasvim novu dimenziju.
Možda će neko posle predstave pričati o koreografiji, neko o režiji, a neko će se vratiti kući sa sasvim drugim utiskom. Mene trenutno najviše zanima šta se dogodi sa gradom kada njegovi stanovnici na kratko zamene uloge i postanu njegovi pripovedači. To pitanje mi se čini vrednim odlaska u pozorište čak i pre nego što sam predstavu pogledala.
U vremenu u kojem se često govori o podelama, razlikama i usamljenosti, ovakvi projekti podsećaju da zajedništvo nije apstraktna ideja. Ono nastaje svaki put kada ljudi pristanu da urade nešto zajedno, bilo da je to predstava, koncert, volontiranje ili običan razgovor posle događaja. Možda zbog toga od Theater Spektakela svake godine očekujem više od dobrog programa. Očekujem da me podseti da jedan grad nije zbir svojih ulica, već priča ljudi koji u njemu.
Ako Multitud uspe da makar na trenutak promeni način na koji gledamo jedni druge kada se predstava završi i publika ponovo izađe na ciriške ulice, biće to podsetnik da umetnost ponekad ne menja svet velikim gestovima, već sasvim tihim pomeranjem našeg pogleda.
HELSE Blog prenešen tekst u celosti autorke Evice Marković. a za više postova posetite https://www.helse.ch/blog
Foto: HELSE
