Mlada rediteljka koja je smelo kročila u svet autorskog filma dokumentarno – igranim ostvarenjem “Lauš”, Za FashionMag42 govori o dosadašnjim projektima, kao i o svom novom filmu. Zavirili smo u Brankin svet, a ona je sa nama podelila svoju zanimljivu priču o inspiraciju, radu i uspehu.

FM42: Debitovali ste filmom “Lauš”, pričom o životu jednog od najvećih jugoslovenskih glumaca. Zašto Žarko Laušević?
Kroz film ‘Lauš’ prikazala sam pre svega jedno teško vreme koje je zadesilo narod u bivšoj Jugoslaviji. Da se taj nesrećni događaj 31. jula 1993. u Podgorici nije desio, a bio je uzrokovan tim vremenom, Žarko bi verovatno bio vodeći glumac kompletne današnje kinematografije i teatarskog života čitavog regiona. Cilj mog prvenca je upravo bio da jednog od najboljih glumaca bivše SFRJ vratim na scenu i rasvetlim najmračniji slučaj naše bliske istorije koji je zapravo zadesio kompletan region gde je mnogo žrtava bilo uzrokovano tim zlim vremenom. Najiskrenije moja misija je ostvarena i to je ono što mi je dalo snagu i volju za dalji moj rad. Da izuzmemo to da je Žarko moja inspiracija od najranijeg uzrasta jer sam više puta u javnosti obrazložila moje motive, pored toga što je on zaslužan za moj put i što sam najiskrenije savete dobila kada je u pitanju naša profesija, ali i savete za sam život mogu reći da pored svega što sam naučila od Lauša, Žarko je učinio za mene nešto za šta ću mu biti zahvalna dok god postojim, uputio me je na jedno Sveto mesto u jedan predivni manastir naših krajeva, gde se rodila ideja za moj diplomski-master rad na Fakultetu dramskih umetnosti, a samim gde sam briljirala, ali i spoznala put, istinu i život.

FM42: Film je naišao na veoma dobar odziv. Sa kakvim ste se negativnim kritikama susreli, sigurno ste bili spremni na njih, zbog same tematike?
Film je realizovan u produkciji “Fiks Fokusa” producenta Miroslava Bate Petrovića, “Lauš” je premijerno prikazan u Sava centru i zaista je imao izuzetan odziv publike, nakon uspešne premijere i maestralnih ovacija usledila je bioskopska distribucija i premijerne projekcije u kompletnom regionu. Zatim je usledio veoma ozbiljan festivalski život po vascelom svetu, u Americi, Australiji, Južnoj Africi, Rusiji i Kini. Prikazan je u Torontu, Njujorku, Sidneju, Brizbejnu, Adelaidi, Pertu, Vulagongu, Melburnu, Kanberi, Pekingu, Johanesburgu, u Moskvi gde je osvojio brojne nagrade i priznanja za režiju, umetnički doprinos i hrabrost autora. U Čikagu na festivalu srpskog filma uvrstio se među najbolja filmska ostvarenja za 2014. godinu. Direktor fotografije je Matija Munjiza Petrović. U filmu učestvuju značajna imena jugoslovenske kulture: Branislav Lečić, Slavko Štimac, Dragan Bjelogrlić, Irfan Mensur, Slobodan Ćustić, Petar Božović, Marko Baćović, Ljiljana Blagojević, Jovan Ćirilov, Svetislav Goncić, Toma Fila, Borka Pavićević, Darko Bajić, Svetozar Cvetković i dr. Film je prepoznat i od strane stručnog žirija na festivalima gde je osvojio prestižne nagrade. Kritike su bile pozitivne, mada bilo je i par nemaštovitih kritika, ali upravo od ljudi koji nisu gledali film.

Rediteljka Branka Bešević Gajič na Dodeli nagrade na FDU

FM42: Koliko je istraživački rad bitan za reditelja?
Istraživački žar jedan od veoma bitnih elemenata jer zapravo treba sklopiti jednu celinu autentičnih činjenica i utemeljiti ih u vremenu, i u prostoru u kojem se radnja odvija. Materijalne greške su nedopustive i istraživački rad je zapravo proces rada na filmu. Inače istraživački žar je ono što me pokreće, samim tim uvek nešto novo naučim. Film kao sedma umetnost takođe ima i filmska izražajna sredstva, kao što to imaju i ostale umetnosti koje su nastale pre filma: slikarstvo, balet, arhitektura, književnost, pozorište, muzika. Izražajno sredstvo slikarstva su boje, baleta su pokreti, književnosti su reči, pozorišta su likovi i događaji, muzike su tonovi, a arhitekture su građevinski materijal i prostor. Film se još naziva i univerzalnom umetnošću jer sadrži izražajna sredstva ostalih 6 umetnosti.

FM42: Kako ste pronašli inspiraciju upravo za film “Dom Anđela”? Bavili ste se velikom tajnom koju pod velom misterije čuva jedno izuzetno mesto. Možete li na nam reći više o filmu?
Inspirisao me je upravo Žarko kada mi je ispričao mističnu priču o manastiru Kumanica, snimila sam film kao moj završni rad na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pod mentorstvom predivnog profesora Gorana Pekovića, od kojeg sam zaista mnogo naučila. Film “Dom anđela” je istraživački film koji se bavi fenomenom kultnog nemanjićkog manastira u Polimlju, u kojem se traga za identitetom pronađenih moštiju. Prilikom arheoloških istraživačkih radova neposredno pre obnove manastira 1999. godine u oltaru crkve pronađen je srednjovekovni sarkofag u kojem su bile mošti kanonski složene i koje čuvaju veliku tajnu. Dom anđela je film kojim se rodio novi žanr na našim prostorima, koji spada u prvi forenzički triler na ovim prostorima. Po svojoj specifičnoj težini prevazilazi film i tiče se netaknute i neistražene istorije Srba. Ufilmu učestvuju: Episkop budimljansko nikšićki Joanikije, glumica Ljiljana Blagojević, direktor muzeja u Prijepolju Slavoljub Pušica, iguman manastira Otac Nikolaj (Bosnić), jeromonah Nikolaj (Stamatović), antropolog profesor Živko Mikić, relevantni istoričari iz SANU, arheolozi i mnogi drugi. Film je bio uvršten u glavni takmičarski program na međunarodnim festivalima, gde je osvojio nagrade: Glavnu nagradu bdenje Jakova Orfelina, zatim Grand Pri za istraživanje nepoznatih istorijskih činjenica značajnih za Srpsku pravoslavnu crkvu, zatim nagradu za režiju, zatim nagradu dr Dejan Kosanović za najbolji master rad na Fakultetu dramskih umetnosti, zatim priznanje za režiju u Samari, u Rusiji. Film je dobio i brojna priznanja od eminentnih istoričara, antropologa, članova Srpske akademije nauka i umetnosti. Film je 2018. godine imao uspešnu i beogradsku premijeru uz prisustvo eminentnih stvaralaca. Film i dalje živi na festivalima sada je prošao selekciju za Zlatni vitez u Rusiji i usledio je poziv za festival u Japanu.

FM42: Kada smo se dogovarali za intervju pomenuli ste da ste još kao sedmogodišnjakinja znali da ćete biti ovo što ste danas – rediteljka. Koliko je upornosti, snage, slobodno mogu reći – i nerava, bilo potrebno da ostvarite svoj san?
Davne devedeset i neke godine Nebojša Glogovac me je uputio na dramski studio Atelje mladih u mom rodnom gradu u Pančevu, bila sam još kao dete u grupi Milenka Zablaćanskog, tu sam ostala sve do upisa na akademiju. Nekako sam još tu naučila da je pored talenta neophodan konstantan rad na sebi i da je zapravo pet posto talenta, a 95 posto rada potrebno da bismo istrajali u svom pozivu. Upisala sam doktorske studije u najeminentnijoj instituciji umetničkog obrazovanja, u rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu. Dakle, rad i samo rad. Čovek uči dok je živ. Neprestan rad na sebi koristan je.

Branka na setu za film “Milojev dar”+

FM42: Pala je poslednja klapa za Vaš novi film. Recite nam više o tome.
Milojev Dar je igrani film, koji je nastao po istinitom događaju, priča o podvižniku i junaku Miloju Nikoliću. Radnja je smeštena u 1913. godinu, nakon ranjavanja kapetana Radivoja Radosavljevića u Drugom balkanskom ratu, jedini način da preživi bio je da mu se presadi parče tuđe sveže kože. Miloje iako je ležao u bolnici i sam ranjen, setivši se značaja i uloge svojih vojnih starešina u teškim ratnim trenucima, kada su nada i oči potčinjenih bile upravljene na njih odlučio je da počini još veće junaštvo. Zaista sam ponosna što potpisujem režiju na filmu o od nacionalnog značaja. Poslednja klapa pašće za dve nedelje kada je planirano snimanje poslednje scene na ognjištu Miloja Nikolića. Scenario je napisao Vladimir Đorđević, producent: Zarija Zlaja, Vasić, Reditelj: Branka Bešević Gajić, Glumac Nikola Knežević, Direktor fotografije: Miodrag Stančić, Pisac i scenarista: Vladimir ĐorđevićProdukcija: MS-Film Production, Uloge: Vladimir Jocović, Ivan Vučković, Jelena Vukićević, Dragoslav Ilić Ilke, Zarija Vasić, Dejan Tončić, Vladimir Đorđević, Bora Nenić, Todor Trifunović, Stojan Gajić i drugi.

FM42: Inspiraciju nalazite u mističnim i neobrađenim temama, rekao bih, spojio bih to sa tim što rado govorite o svom poreklu, seobama porodica, potrazi za boljim životom. Da li ćete u nekom filmu obraditi i tu temu?
Ko zna možda nekada u budućnosti kao potomak Vuka Brankovića obradim temu o mojim korenima. Mislim da je dobra ideja koja zri polako u meni. Poreklom sam iz Crne Gore, potičem od Bratonožića. Međutim, jedan deo Bešovića je otišao na Goliju i kolonizacijom O prešlo je u E i tako je nastala misterija u prezimenu. Oni koji su ostali u Crnoj Gori prezivaju se Bešović sa O, a oni koji su odatle prešli ovde u ona vremena, sa E kao Beševići. Svi smo potekli od jednog Beša. Za Crnu Goru vezuju me koreni, familija, moji Bešovići, naročito moj striko Mišo Bešović koji mi je velika moralna podrška i oslonac nakon očeve smrti inače koji moj najveći navijač na podgoričkim premijerama. Vezuju me veoma lepe uspomene za Crnu Goru. Imam osećaj da smo jedna država i jedan narod kao i što smo vekovima bili.

FM42: Pored svega Vi ste majka i supruga, a Vaš posao podrazumeva mnogo zalaganja rada. Koliko tu porodica mora da “trpi” i kako uspete da balansirate izmedju privatnog života i obaveza?
Uz konstruktivne dogovore sa mojim suprugom Stojanom sve je moguće. Odricanja su velika, svaki film uzme jedan dobar deo života, trudim se da balansiram koliko je moguće. Uglavnom sam vodila decu na setove, lepo je da budu sa mnom dok radim, mada Andrijana je sada velika i koristi svaku priliku da mi vidi leđa, da ostane kod kuće i pozove društvo, dok Vuk je dosta mlađi i ozbiljno je zainteresovan za saradnju i druženje sa filmskom ekipom.Moje zanimanje ne gledam kao obavezu već kao unutrašnji poriv i dar koji sam u školi usavršila gde sam učila, gde i danas učim od najeminentnijih profesora. Kada bih opet mogla da biram moj izbor bio upravo ovo što sam danas. Srećna sam i ostvarena sam u svojoj profesiji. Srećna sam što me moja porodica bodri i podržava.

FM42: Koliko koristite društvene mreže? Šta mislite o životu u “digitalnoj eri”? Kako to utiče na mlade?
Korisnik sam društvenih mreža zbog posla uglavnom koristim Linkedin, Twiter, doduše nemam vremena da budem aktivna ali trudim se da ispoštujem koliko mogu. Digitalna era olakšala je život kada, može da bude na korist ukoliko znamo da vladamo sobom pre svega. Mislim da utiče jednako i na mlade i na starije, ukoliko koristimo sa merom može zaista da nam bude na korist, dok ukoliko dozvolimo da ovlada nama gubimo kontinuitet, zapravo gubimo vezu sa realnim svetom.

FM42: Koliko je moderno doba uticalo na film, što u pozitivnoj što u negativnoj meri?
Svakako moderno doba je unapredilo film i znatno olakšalo proces rada na filmu. Početkom novog milenijuma digitalna tehnologija dostigla je pomak. Pionirsku ulogu Džejms Kameron odigrao je kada je snimio 2003. godine IMAX 3D film “Duhove iz ambisa”. Taj film je snimljen specijalno konstruisanom 3D digitalnom kamerom napravljenoj po Kamerovim specifikacijama. Ta kamera se koristila za još nekoliko filmova koji su nastali nakon “Duhova iz ambisa”. Nakon velikih priprema Kameron je i snimio Avatara. Nažalost ni uložena sredstva, ni milionska publika nisu dovoljni da bi se film “Avatar” smatrao odličnim filmom. Reditelj je više vodio računa o tehnologiji i 3D efektima, a manje o narativu. Tako da je to možda negativna mera koja je nastala kao posledica modernog doba jer su mnogi stvaraocima bila focus tehnika, a manje sadržaj.

FM42: Da li pratite modu?
U svakodnevnom radu ne stižem, ali sam u toku sa modnim trendovima. Inače moj posao zahteva odeću koja je u skladu sa ambijentom i vremenskim prilikama. Kada je u pitanju neka svečana prilika posebno na premijerama, trudim se da izgledam besprekorno u skladu sa mojim zvanjem i statusom. Obično to bude haljina po preporuci modnog kreatora.

FM42: A koji su Vaši omiljeni modni aksesoari?
Torba je bez konkurencije. Uglavnom su to Monine tašne. Za svaki dan uvek je pozamašnih dimenzija jer pored šmimke i ženskih sitnica u njoj se često može naći i neki rukopis, beleška sa snimanja dok za posebne prilike to su obično elegantnije tašne takođe iz Monine kolekcije.  Naočare za sunce često preuzimaju primat, a od svega najvažniji su sat, kaiš, novčanik, marama, šešir. Ponekad i kišobran. Zavisi od godišnjih doba i vremenskih prilika.

FM42: Bez čega ne izlazite iz kuće?Bez telefona, sata, Monine tašne i kožne jakne skoro nigde ne idem, ah da i bez naočara za sunce i naravno nigde ne idem bez dobrog raspoloženja.